МАЛО МУДРОВАЊЕ О ДНЕВНИЦИМА: Излагање на промоцији књиге "Распад и рат: Дневник, 1989-1995"

Алекса Ђилас

21. 06. 2022. у 12:53

Дневник је о садашњости и стваран је у њој. Зато се може рећи да је најсадашњија књижевна форма. Аутор зна када је почео да пише дневник, али не зна када ће престати.

МАЛО МУДРОВАЊЕ О ДНЕВНИЦИМА: Излагање на промоцији књиге Распад и рат: Дневник, 1989-1995

Фото М. Анђела

Може да унапред донесе одлуку колико дуго ће да га пише, но она је произвољна. Дневник је немогуће завршити. Увек ће бити неко сутра када се може и даље писати. Пошто се сутра вечно понавља, и дневник је осуђен на бесконачност. Коначно га зауставља само смрт аутора, али она није део смог дневника. Без поенте и разрешења, без закључка и финала, дневник само траје, али у томе је надмоћан сваком другом писању.

Дневник је паралелан с временом и нераскидиво везан за њега. Зато тек делимично подлеже вољи аутора. За романсијера се каже да пише роман, за драмског писца да пише драму. Међутим, често се каже да неко води дневник. Води куда? Па, да иде у смеру који је једини могућ за дневник - да прати време у стопу, да трчи за њим. Узгред, глаголи водити и пратити су понекад синоними.

***

Писање дневника садржи у себи крајности. С једне стране, аутор је крајње нескроман. Сваког дана бележи своје мисли и своја осећања као да је малтене све у вези са њим важно. С друге стране, будући да не објављује то што пише, показује велику скромност. Некад иде тако далеко да забрањује да дневник икад буде објављен или у тестаменту захтева да одмах после његове смрти буде спаљен.

Људи остављају трага о себи и својим блиским у писмима, аутобиографијама и мемоарима, али нигде не открију толико као у дневнику. Дневник је увек мемоарско дело, али мемоари тек понегде имају искреност и непосредност дневника. Истовремено, дневник је сав од тајни, будући да је писац једини читалац. А деца када воде дневник, обраћају му се као пријатељу у великом поверењу, започињући са "драги дневниче".

Фото М. Анђела

***

У дневнику се доживљава снажније него игде друго хук времена. Историјске књиге и мемоари често успешно дочаравају непредвидљивост и драматичност историјских догађаја. Али, и код оних најбољих види се да су писани пошто се исход одавно зна, када је све прошло и прашина се слегла. Такође, у дугој прози губе се емоције и све је успорено због многих објашњења и тумачења. У дневнику, међутим, кретање историје прати се из дана у дан и аутор је често изненађен. Уз то бележи своју радост и тугу, страх и љутњу, гађење и гнев.
Као мемоарско дело, дневник је најнепотпунији и у том смислу најнетачнији. Али, он је најпоштенији. Хајнрих Хајне се једном нашалио: Не постоје поштени мемоари! Немачки песник је био у праву - нико не може да пише о себи, а да потпуно савлада сујету. Ипак, писцу дневника се пружа најбоља прилика да пише поштено о себи, јер бележи без премишљања и одуговлачења, а уз то не мора да се брине шта ће рећи читаоци, будући да је он једини.

***

Нема великих књижевних дела без прецртавања и брисања, мењања и дописивања. Најпознатији пример је "Рат и мир", који је Софија Андрејевна преписала седам пута од почетка до краја док Лав Николајевич није одлучио да је спреман за објављивање. Насупрот томе, тајна великих дневника је у непрецртавању и небрисању, немењању и недописивању. У ствари, дневник не треба ни почињати ако се не пише у свесци која је прошивена, да се не би долазило у искушење да се ваде листови и ако се не пише мастилом, тако да се унапред спречи употреба гумице за брисање. Јер искушење да се написано касније мења је велико.
Аутор дневника понекад ставља на оно што је написао ранији датум, чак од пре више година. Али, антидатирањем чини неопростиви грех. Њиме поништава време, а спојеност са њиме је бит дневника. Зашто то аутор чини? Жели да пред собом и пред будућим читаоцем буде паметнији него што је био, храбрији него што је био, већи патриота него што је био. Али, тиме у ствари оптужује себе. Јер ако је толико знао и разумео, зашто онда није јавно иступао? И зашто није своју смелост доказао делима? А ако му је брига за народ доиста била толика, како то да за њега није више учинио?
Једна од великих вредности дневника је што показује слабости и мане аутора, његово незнање, погрешне процене и предвиђања. Тиме нам помаже да испитамо себе. И посебно ће нас аутор надахнути ако сам себи касније све то призна, замери.

***

Дневник је галерија портрета. За аутора, сликање људи није лак задатак јер ваља писати критички, али не злонамерно. Можда је најтеже приказати пријатеље. Портрет је неуверљив, бесмислен ако је сав од похвала. Али, ако се изнесе много недостатака, постављају се питања зашто аутор све то није рекао пријатељу у лице и зашто се уопште са њим дружио. Најлепши али најређи дневници су они у којима аутор пише о пријатељима какви стварно јесу а са великом љубављу.
У дневницима, људи су често успешно представљени не само кроз описивање њихових поступака већ и навођење њихових речи. Мада је очигледно да треба одбацивати све глупо и ружно што они кажу, а бирати паметно и надахнуто, многи аутори ипак чине обратно. Вредности многих дневника доприносе драматични догађаји који су у њима описани. Но, често препирке, полемике, па и свађе много откривају. Такође, мада се то ретко признаје, сласт дневника је и у пецкању, оговарању, индискрецији. Но, колико је тачно дозвољено? Одговора нема. Даровити аутори ипак често мисле да га знају и себи дају велику слободу - тако многима нанесу велике неправде.
Писати дневник значи изложити се опасности да се изгубе пријатељи ако га једног дана буду читали. А може и породица да се наљути јер није увек лако живети с неким ко стално бележи.

***

Аутори дневника понекад бележе своје снове. Можда и зато што се дневници често пишу ујутро да би се забележило шта се десило претходног дана, па аутори не одоле искушењу да спомену шта су сањали. У снове се може веровати или не веровати. Да ли предвиђају будућност? Да ли откривају несвесне жеље? Износе ли на светлост давно заборављене невоље, болове? Или је можда свако бављење њима губљење времена? Али, ако аутор дневника сам тумачи своје снове, откриће свој најдубљи доживљај онога што се дешава. И догађаје ће одједном обасјати нова и снажна светлост.

***

У мемоарима разговарамо са вољеним мртвима. Модест Мусоргски је у својим "Сликама са изложбе" дочарао разговор са мртвим пријатељем и тај део назвао Con mortuis in lingua mortua. Меланхолична и сетна тужбалица доиста као да говори језиком мртвих. Али, када пишемо о онима којих нема, наш језик спонтано постаје тужан, претвара се у језик мртвих. У дневнику, међутим, аутор из дана у дан бележи речи живих који то једном неће бити. Будуће генерације ће моћи да con mortuis разговарају in lingua viva.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

ПРЕДСЕДНИЦА лажне државе Косово Вљоса Османи, и поред тога што још нису прескочили последњу станицу ка чланству у Савету Европе - гласање на Комитету министара 17. маја најављује да ће породице несталих моћи да туже Србију Европском суду за људска права за повреду права на живот њихових најмилијих.

29. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

ВЕЛИКА ФРКА У ДЕНВЕРУ: Никола Јокић и НБА шампиони упали у проблеме!