ИНТЕРВЈУ Песник Ђорђо Сладоје: На удару су нам традиција, језик и писмо нарочито, и школа и наша црква...

Драган Богутовић

13. 02. 2022. у 10:00

ДАВНО, прадавно још у основној школи, почео сам да састављам десетерачке шаљиве стихове о сеоским згодама, а затим у старијим разредима и војиславилићевске елегичне песмице у којима су доминирали завичајни пејзажи. И тај двоглас елегијско-хуморни остао је до данас.

ИНТЕРВЈУ Песник Ђорђо Сладоје: На удару су нам традиција, језик и писмо нарочито, и школа и наша црква...

Фото Никола Скендерија

Овако, за "Новости", започиње причу о свом дугогодишњем стваралаштву песник Ђорђо Сладоје (68), који је пре неколико дана, са још 19 истакнутих уметника, добио признање за допринос националној култури. Као гимназијалац добио је прву награду на Смотри војвођанских средњошколаца у Кикинди, као студент прву награду на Фестивалу младих у Врбасу, са 22 године објавио прву књигу "Дневник несанице" за коју је добио награду "Младости". Због отпора сарајевских издавача, друга књига изашла му је после осам година у издању СКЗ, где је објавио скоро половину књига и стигао до њених чувених плавих корица.

- Било је то по свему другачије време кад је култура, па дакле и књижевност, имала значајну друштвену улогу, како се говорило. Књижевни живот био је поприлично богат и динамичан - књижевне вечери, фестивали, бројни часописи и листови, солидни тиражи, чак и песничких књига, неупоредиво у односу на данашње време, присуство књижевности у јавном животу. Објавити књигу код угледног издавача, нарочито прву, било је тешко, али кад вам се то догоди, могли сте понекад и помислити да сте писац.

* А онда је дошао рат, па затим транзиција, како се еуфемистички зове повратак у капитализам...

- Погашене су велике издавачке куће, приватизоване књижаре претворене у бутике и кафиће. И све је, као што се зна, подређено брзој заради. Оно што није у служби профита, гурнуто је у страну, а поезија на саму маргину и препуштена самој себи. Рецензенте и уреднике заменили су спонзори и свако ко искамчи пар стотина евра може да објави књигу. Нестанком средње класе нестала је добрим делом и публика, а књижевност је потиснута из јавног живота и осуђена да тавори. Па ипак траје и без обзира на све, и даље се пишу, објављују и читају добре књиге...

* Колико је промена животне средине оставила трага на ваше стваралаштво?

- Ја сам већ после основне школе био принуђен да мењам средину и одем у Банат код тетке, где сам у Сечњу завршио гимназију, а онда сам се вратио у Сарајево. И ту живео двадесетак година, да бих почетком рата са породицом завршио у Врбасу и искусио горчину избегличког живота у свим раскошним облицима сиромаштва, беде, понижења, али и упознао примере, истина ретке, људске доброте и солидарности. Сад сам у Новом Саду и немам намеру да се селим, а надам се да ме нико више неће терати. Све је то, разуме се, оставило дубоког трага у мојој поезији, по принципу што горе у животу то боље у песми, а што звучи поприлично сурово, али и тачно по свој прилици. Не могу поуздано рећи шта бих и како написао да сам живео нормалним мирнодопским, да не кажем досадним животом, али сигурно је да би неке теме - ратне избегличке, сеобне, изостале... У ствари, кад се осврнем и саберем колико је могуће, главни животни и психолошки проблем јесте у томе како саставити и чиме преспојити бивши живот који нам се сваким даном чини лепшим и овај који данас живимо са свим траумама и синдромима. Из те пукотине настале су и настају многе песме. Олакшавајућа околност, вазда некакве околности, јесте то што мењајући средине, углавном принудно, нисам мењао и језик. Јер изван српског језика и без помоћи поезије све би било много теже.

* Чини се да припадате оним ређим песницима којима је стало до комуникације са читаоцима?

- У ауторитарним системима поезија је дуго била осуђена на езоповски, шифровани говор и упућена да се бави сама собом, смислом самог поетског чина и језичких могућности и често завршавала у херметизму, једва разумљива и најстручнијим тумачима. Песници су све више занемаривали тзв. обичног читаоца, а кад су га се сетили тај читалац је увелико читао прозу, романе понајвише. Хоћу да кажем да су за кризу поезије једним делом криви и сами песници, заборављајући да књижевност постоји и има пуног смисла само у тројству аутор - дело - читалац.

* Ипак, чувате се да не подилазите читалачкој публици?

- Тачно, јер од тога нико не би имао користи, а поезија понајмање. Стало ми је да моја песма буде отворена и за тзв. обичног читаоца, ако такав уопште постоји и да му нешто говори на "известан начин", како би Андрић рекао. Ако песник не зна шта је хтео да каже, како ће од читаоца тражити да га разуме,ако је песма написана с муком не би требало да мучи и евентуалног читаоца. Мени је у свему томе стало да се моја поезија чује у српском језичком и духовном простору, да је у дослуху са кључним садржајима наше културе. Тако сам доживео и високо признање Министарства културе о врхунском доприносу националној култури, којим се хоће рећи да је и моја поезија, као естетска чињеница, део културе и градивни елеменат српског духовног идентитета. Онај ко данас ствара у Србији, више од тога не може тражити, ни добити.

* Као главни и одговорни уредник Летописа Матице српске, као видите улогу и значај Матице и њеног часописа, данас и у будућности?

- Како год почнемо причу о Матици и Летопису, завршићемо је тврдњом да се ради о својеврсним културним феноменима, ретким и у много развијенијим културама од наше. И Матица и Летопис су производи "чуда и труда". Велико је чудо да у нас нешто траје скоро два века, а да га у међувремену нисмо реформисали, модернизовали, ускладили и на крају растурили. Чудо је невиђено да нисмо одустали од подухвата на дуге стазе који захтева стрпљивост, упорност и калуђерску марљивост. А све то говори да ипак нисмо народ "врапчијег интензитета", већ да смо у стању да градимо и одржавамо институције дугог трајања у континуитету. Чуда о којем говорим не би било без великог труда интелектуалаца и писаца оног времена, а нарочито имућних људи који су схватали значај културе и књижевности за очување националног идентитета. Мени се чини да је културолошка, историјска и национална свест оснивача Матице била јаснија и интензивнија него код знатног дела данашње српске интелигенције, а чуло за општи интерес неупоредиво развијеније. Многи од њих уложили су све своје знање, енергију, па и иметак, а нису ретки ни они који су здравље изгубили радећи за Матицу.

* Како гледате на наш културни и духовни идентитет данас?

- Поприлично је заљуљан и споља и изнутра. На удару су готово сви идентитетски елементи и традиција и кључне вредности, важне историјске личности, језик и писмо нарочито, и школа и црква... Улога Матице српске и Летописа као чувара и сведока нашег трајања у дугом и тешком историјском периоду од непроцењивог је значаја. Верујем да ће тако бити и у будућности, без обзира на очигледан напор да се национална култура разгради, а њени темељи и носиоци уклоне у име сасвим неизвесне будућности.

ПРЕГРШТ НАГРАДА

ЗА ПЕСНИЧКЕ књиге "Свакодневни уторник", "Трепетник", "Плач Светог Саве", "Петозарни мученици", "Далеко је Хиландар", "Огледало српско", "Манастирски баштован", "Певач у магли"... Сладоје је добио прегршт награда, међу којима су Змајева, Дучићева, Шантићева, Дисова, "Жичка хрисовуља", "Бранко Ћопић", "Лаза Костић", "Скендер Куленовић", "Рачанска повеља"... Радио је као библиотекар у Народној и Универзитетској библиотеци у Сарајеву, био секретар Фестивала поезије младих у Врбасу и уредник у Културном центру Новог Сада.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ИАКО је јуче многе крајеве наше земље изненадио снег, а температуре су се спустиле за читавих петнаест степени, за најпознатијег хватача змија из Владичиног Хана Владицу Станковића и јуче је било посла.

18. 04. 2024. у 09:40

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.

18. 04. 2024. у 10:45

МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ? Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

"МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ?" Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

ЈЕДНА опаска легендарног музичара Момчила Бајагића Бајаге током промоције реиздања прве плоче Бајаге и Инструктора "Позитивна географија", забележена камером РТС-а, постала је вирална на друштвеним мрежама.

18. 04. 2024. у 10:17

Коментари (0)