НА ВЕЗИ СА СВЕТОМ, А НИКАД САМЉИ! Велики српски књижевник Радован Бели Марковић (1947-2022) радо је и често говорио за "Новости"

ИСТИНСКИ класик српске литературе, један од највећих, особен и јединствен је био Радован Бели Марковић (1947-2022), који је прошле недеље минуо светом, говорио је да су књиге без посвећеног читаоца "каоноти гаће брез ластике"...

Фото В. Данилов

Плодни писац живео је и стварао у Лајковцу, некада знаменитој железничкој варошици бивше Југославије, у доба док је узаном пругом јездио "ћира". А овако је говорио за наше "Новости", језиком и стилом којим је и књиге писао:

О писању

- Историју, веле, пишу победници и писмени људи, а књижество је ствар божјег дара и друкчије писмености, која "душевну граматику" већма признаје, па се отуда историјска и књижевна свиђања не подударају, премда се, са становишта Вечитости, може узети да ће се и историја "окњижевити", за шта добрих примера већ има, као што је ординарна стварност већ учинила смешним и најфантастичније књижевне визије... Елем, "бездушна" историја, чини ми се, лажна је колико и историјски неутемељено књижество. С таквог полазишта, ка историјско-књижевном прожимању својих списа, кренули су, невољно, и "Путникове циглане" јунаци, емерит-учитељ г. Сретен, локални историста, и мними литерата, Р. Б. Марковић, ојађенички окружени безграмотним светом који не мари ни за књижество ни за историју...

О наградама

- Ако књижевне награде схватимо као тренутке обасјања понад једне књиге, издвојене из множине других књига, не може се порећи изредност и лепота таквих догађаја, што све кратко траје и углавном се брзо заборавља, као празнични ватромет, али се не може оспорити ни право писца да награде доживљује као надгробнике на умозрителном књижевном гробљу, чинећи тако немали корак у савлађивању сујетства и свих опачина уз сујетство које иду. Тим путем су се канда и моје књиге пошле (већ су се и натисле у једној алеји!), премда ни истинско књижевно гробље није и не мора бити простор заборава, већ може бити и сабориште нових читалаца који су се пожелели оног што некоћ бејаше нечија несаница и мапа за путовање до острва с благом какво се находи у свачијем душевном океану. Време је из таквих гробаља извременило толике адиђаре, тако да у мени потитрава надежда да под неком хумком почима ако ли не златна моја књига, оно гдекоја скупа реч между јефтиним корицама...

Пријатељство са Бећковићем, Фото Б. Пузовић

О нашем народу

- Може се узети, не само као књижевна истина, да има људи, и народа, који су криви само зато што су живи... У светским олујама, заветрину где да нађемо? Под дудом Светога Саве, "док не мине, док не мине буничице што је јело" - како се то, за Вечност, Милосав Тешић песнички "изјавио"...

О српској култури

- У плитке је воде загазила, и у блатне, бодго, ако је судити по бесрамним сликама са новинских страница и телевизије, да и не говоримо о све хладнијим ветровима који дувају преко перивоја и цветника српске културе... Пуно је покршених и палих дрвета под овим небом, а и храстовима, вековитим, жиле поткопавају, преко домаћег "шуцкора" и друкчије, али ми морамо, добра свога ради, сабрани и мирни да останемо, еда би се домислили како да поправимо већ учињену штету и да сигурну стазу пронађемо - до пропланка с којег се бољитак некакав назире и у сутрашњицу ма и крхка надежда.

Фото Архива

О завичају

- Шта је, заправо, завичај? Лирична сумаглица, дубоко у нама, понад слика огавне стварности, или само извориште готово несаопштиве жалости (... као у романима, кад иза видика нестаје лађа), што нема више "оних" лета, ни трептавих сенки "оног" лишћа, и да више ништа није као некоћ што је било - око Колубаре која безвољно протиче, у часима немих поднева.

О писцима

- Има их, разуме се, од Светога Саве па до наших дана, али смо ми, у маси узето, тврди на ушима и баш сваку не чујемо, приде што се, такви какви јесмо, често изругујемо управо онима који нам о смислу и испуњењу живота скупе речи казују. Уз изругиваче, плаћене или на друкчији начин унајмљене, ту је и ћутљива множина, "безглаво бирачко тело", додајмо аминаше и "дакала", каквих се међу тројицом двојица затичу, и све који - не свиђајући да је самог себе опасно похарао онај ко је скупе речи намерно пречуо - потуљено пристају за сваким ко држи батину, довијајући се, у ходу, да свој терет на туђа плећа некако превале.

Микић и Марковић на промоцији пишчеве књиге прошлог лета, Фото Б. Пузовић

О политици

- Недужан нико на овом свету није, политике што би се тицало, јер ко год с ћумурџијама спава и сам се мора огаравити, али гледам да се не брукам, покушавајући да другима памет досољавам, као и да, колико год и како год могу, избегнем оне који би ми исто, "зарад мога добра", раде воље учинили... И уоипште, човек мојих година ваља да мисли: у небеској прозрачности како да се расени, ако му већ не бејаше дано у прозраченом поднебесју са својом сенком у миру да живује...

О новом добу

- Сад си у контакту са целим светом, али си у ствари самљи него икад. Имаш једно лажно самозаваравање да си власник свих знања, а ниси власник ничега. То те само удаљава од суштине. Ти си власник само оног знања које си проживео кроз живот и кроз књигу, још увек. О пшеници се вероватно на "Гуглу" може сазнати много, али онај ко је пшеницу сејао и коме је сад поплављена и коме се познају они жуљеви на длану о којима пева Алекса Шантић, о њој зна највише... Онај који је неће имати кад му буде најпотребнија.

Фото Архива

О Ћелијама

- Село моје, Ћелије, бејаше и хлебно и винородно и баштованско, али ће у Народном памјатнику остати као кречарско, почем је креч "држао цену", а ћелијански камен, осим за жежење креча и грубо неимарство, ни за шта друго не бејаше погодан - нису се у њему примале чрте и резе, камоли словеса и изображења кнежрева и војевода, само плавом кредом мајданџијски знаци, па се за извесно може узети да ниједан Ћелијанац не почима под крстом и надгробником срезаним од ћелијанског камена, без којег не би било ниједног здања у пола Србије.

Фото Б. Пузовић

О сумрачју и крају

- С обзиром на набране године, незарасле ране и дебели хлад на све ближем зренику овог света; тешко сумрачје под које сваки човек самим собом најпосле залази. Осим српске, побелеле су, у хладном зноју пробдевених ноћи, све моје заставе под којима ми је, вољно и невољно, клети живот промакао!

Препоручујемо

Култура

0 8

ИСПРАЋЕН ПЕСМАМА “ТАМО ДАЛЕКО” И “ИДЕ МИЛЕ” Сахрањен књижевник Радован Бели Марковић на Новом гробљу у Лајковцу (ФОТО/ВИДЕО)

22. 01. 2022. у 16:40

Култура

0 1

КОМЕМОРАЦИЈА БЕЛОМ МАРКОВИЋУ: Вулин се у име председника Србије опростио од великог српског књижевника

22. 01. 2022. у 13:48

Култура

0 1

ВЕЛИКИ МАЈСТОР ПРИПОВЕДАЊА: Опроштај од Радована Белог Марковића (1947-2022), моћног и оригиналног пера српске књижевности

22. 01. 2022. у 09:37

Култура

0 2

У СУБОТУ ДАН ЖАЛОСТИ У ЛАЈКОВЦУ: Поводом смрти књижевника Радована Белог Марковића

21. 01. 2022. у 14:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације