ОБНОВА ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗМА: Искуство из историје показује да национализам може довести само до израженијих неједнакости и климатских невоља

Тома Пикети

18. 01. 2022. у 19:26

Може ли интернационализам поново добити позитиван призвук? Да, под условом да се окрену леђа идеологији апсолутне слободне трговине која је до сада управљала глобализацијом, али и под условом да се усвоји нови модел развоја заснован на јасним начелима економске и климатске правде.

ОБНОВА ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗМА: Искуство из историје показује да национализам може довести само до израженијих неједнакости и климатских невоља

Фото EPA/SEBASTIAN-SILVA

Овај модел мора бити интернационалистички у својим крајњим циљевима, али суверенистички у својим практичним облицима, у смислу да свака држава, свака политичка заједница мора бити у стању да постави услове за наставак сарадње са остатком света, не чекајући једногласни договор са својим партнерима. Задатак није једноставан, а овај суверенизам универзалистичког надахнућа неће се увек моћи лако разликовати од суверенизма националистичког типа. Утолико је прече разјаснити разлике.

Претпоставимо да нека држава (или политичка већина) у својим оквирима сматра пожељним да успостави изразито прогресиван порез на високе дохотке и богатство како би извршила значајну прерасподелу у корист најугроженијих, финансирајући истовремено програм социјалних, образовних и еколошких улагања. Да би кренула у овом правцу, та држава разматра порез на добит по одбитку, а пре свега систем финансијског катастра који омогућава познавање правих власника акција и дивиденди, као и примену жељених стопа на појединачном нивоу. Ово би могло бити допуњено индивидуалном угљеничном картицом која би подстицала на одговорно понашање, истовремено опорезујући по високим стопама највеће емисије, као и оне који користе добит најпросперитетнијих компанија, што опет захтева да се зна ко су њихови прави власници.

Нажалост, такав финансијски катастар није предвиђен уговорима о слободном кретању капитала потписаним осамдесетих и деведесетих, ни Јединственим европским актом (1986) нити Мастришким уговором (1992), текстовима који су снажно утицали на споразуме касније потписане у остатку света. Ова ултрасофистицирана правна архитектура која је и данас на снази, одиста је установила скоро свето право да се неко обогати коришћењем државне инфраструктуре и да потом једним кликом пренесе имовину у другу земљу, при чему заједница нема начина да му уђе у траг. Након кризе из 2008. године, због очито претеране финансијске дерегулације у земљама чланицама ОЕЦД-а потписани су споразуми о аутоматској размени банкарских података. Међутим, ове мере које почивају искључиво на доброј вољи, не повлаче никакве санкције за непокорне.

Дакле, претпоставимо да нека земља жели да се покрене и одлучи да успостави редистрибутивно опорезивање и финансијски катастар. Претпоставимо потом да нека од њој суседних земаља не дели ово гледиште и примењује смешну стопу пореза на доходак и пореза на угљеник за компаније са седиштем на својој територији (стварним или фиктивним), одбијајући притом да пренесе информације о њеним власницима. У овим условима, прва држава би, по мом мишљењу, требало да наметне трговинске санкције другој, у складу са проузрокованом фискалном и климатском штетом коју компаније наносе. Недавни радови показали су да би такве санкције донеле значајан приход и подстакле друге земље на сарадњу. Наравно, биће неопходно доказивати да је смисао ових санкција борба против нелојалне конкуренције и непоштовања климатских споразума.

Међутим, климатски споразуми су толико неодређени (за разлику од уговора о апсолутном слободном кретању робе и капитала који су толико софистицирани и рестриктивни), посебно на европском нивоу, да ће земља која крене тим путем вероватно бити осуђена од стране европских или међународних тела (Суд правде Европске уније, Светска трговинска организација). Ако се то догоди, биће неопходно преузети одговорност и једнострано иступити из дотичних споразума, истовремено тежећи потписивању нових споразума.

Која је разлика између социјалне и еколошке суверености, овде угрубо представљене, и националистичке суверености (рецимо Трампове, кинеске, индијске и будуће француске или европске) која почива на одбрани одређеног цивилизацијског идентитета и интереса који се у тим идентитетским оквирима сматрају за заједничке?

Постоје две разлике. Првенствено, пре доношења могућих једностраних мера, од кључне важности је понудити другим земљама модел заједничког развоја, заснован на универзалним вредностима: социјалној правди, смањењу неједнакости, очувању планете.

Такође је неопходно тачно описати рад наднационалних скупштина (попут Француско-немачке скупштине основане прошле године, али са стварним овлашћењима) које би у идеалним условима требало да буду задужене за глобална јавна добра и заједничку политику у погледу пореске и климатске правде.

Потом, уколико ови социјалфедералистички предлози не буду одмах усвојени, једнострани приступ, ипак, мора остати подстицајан и реверзибилан. Сврха санкција је подстаћи друге земље да се извуку из фискалног и климатског дампинга, а не успостављање трајног протекционизма. Са ове тачке гледишта, секторске мере које не би важиле на глобалном нивоу, као нпр. опорезивање четири технолошка гиганта ("Гугл", "Амазон", "Фејсбук", "Епл"; фр. taxe GAFA) треба избегавати, јер се лако западне у пооштравање санкција (порези на вино против пореза на дигиталне производе и услуге итд.).

Тврдити да је такав пут лак и јасно омеђен било би несувисло јер све тек треба да се осмисли. Но, искуство из историје показује да национализам може довести само до израженијих неједнакости и климатских невоља, као и да апсолутна слободна трговина нема будућности. То је разлог више да се сада поразмисли о условима рађања новог интернационализма.

(Из књиге "Једва чекам социјализам!", превод Горана Продановић, издавач "Академска књига")

14. јул 2020.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

НАУЧНИ ДОМЕТИ: Критичко издање Андрићевог дела