ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ПАНДЕМИЈЕ: Одломци из књиге есеја Салмана Руждија

С РАСТУЋИМ ужасом и тугом посматрао сам како све више људи умире, како све више деце остаје без родитеља, како све више породица бива притиснуто страшним бременом губитка, како су умирући лишени чак и утехе да испусте душу у присуству најмилијих, како су живи лишени чак и болне привилегије да достојно сахране своје мртве.

Фото АП

Такође сам схватио колико се и моја породица уплашила кад сам се разболео. Током свакодневних видео-позива сви су се храбро држали, али су иза те самоуверене охрабрујуће фасаде били престрављени. Да сам знао право стање ствари, и ја бих био престрављен...

У чувеном есеју "Болест као метафора" Сузан Сонтаг - која је и сама преживела рак да би годинама касније поклекла пред другом врстом исте болести - указивала је да на здравствене проблеме нипошто не треба гледати као на фигуративни одраз неког другог друштвеног зла.

Моја поента је у томе да болест није метафора и да је најисправнији начин гледања на болест (...онај који је у највећој мери ослобођен метафоричког размишљања и непријемчив за њега.

Како је глобална епидемија добијала на снази, многи су очигледно постали непријемчиви за њене савете. Хор здружених и крајње различитих гласова, укључујући и портпарола Исламске државе, Хулка Хогана, и Рика Вајса, конзервативног пастора с Флориде, објављивао је да дотични вирус представља божју казну. Зеленији гласови сугерисали су да се Природа преко те пошасти свети људском роду; мада је, истини за вољу, било и оних који су иступали против антропоморфизације Мајке Природе. Стара научнофантастична идеја да је људска раса вирус од кога планета Земља покушава да се опорави такође је дочекала својих пет минута. Политичари су пандемију описивали као рат. Списатељица Арундати Рој ју је дефинисала као "портал, капију између два света".

А Камијев роман "Куга" објављен давне 1947. године почео је да се продаје као алва.

Ја нисам наседао на такве теорије, било о божанској, било о земаљској одмазди, као ни на снове о бољој будућности. Многи људи су желели да поверују да ће из тог ужаса проистећи нешто добро, да ћемо ми као врста научити драгоцене лекције и излетети из чауре закључаног света као блистави њуејџерски лептирови, који ће створити једно врлије, племенитије, мање похлепно, еколошки мудрије, мање расистичко, мање капиталистичко и инклузивније друштво. Мени је то изгледало, и још увек ми изгледа, као чисто утопијско размишљање. Ниједног часа нисам помислио да би вирус корона могао да буде нешто као весник социјализма. Светске структуре моћи и њихови кључни играчи неће лако капитулирати пред новим идеализмом. Био сам зачуђен нашом колективном потребом да умишљамо како из текућег зла мора да проистекне нешто добро. Људи који су живели у Европи у време црне смрти, или у Лондону у доба велике куге, нису показивали ту склоност да сагледавају позитивне стране несреће која их је снашла. Они су размишљали само како да сачувају живу главу...

Ми нисмо случајно доминантна врста на планети Земљи. Нас људе одликује импресивна способност преживљавања. И зато ћемо и овог пута преживети. Али сумњам да ћемо из текуће пандемије научити лекције које ће резултирати друштвеним револуцијама. А опет, то не значи да не треба да се надамо побољшању, и да се боримо за њега, и можда ће наша деца дочекати - и створити - тај бољи свет...

(Одломци из књиге есеја "Истина је на свим језицима иста", превела Љиљана Петровић Весковић, издавач "Вулкан")

Препоручујемо

Култура

0 1

ДВА УГЛА МОНТЕНЕГРА Александар Ћуковић за "Новости": Један види Његоша, други све осим Његоша

10. 01. 2022. у 11:00

Култура

0 2

ПИСАЦ ЈЕ ЗАТОЧЕНИК СУМЊЕ: Књижевник Александар Југовић поводом награде "Кочићева књига"

08. 01. 2022. у 14:15

Култура

0 0

КАО ПОРУКЕ У БОЦИ ПОСЛЕ БРОДОЛОМА: Столеће Добрице Ћосића - Сећање на личност и поглед на дело

28. 12. 2021. у 11:00

Култура

0 2

ЧОВЕК ВРЛИНЕ И МИСИЈЕ: У част Александру Јовановићу, професору књижевности

27. 12. 2021. у 17:13

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације