ТВ КРИТИКА - УПУШТЕНА ШАНСА: "Црна свадба", ТВ серија, режија Немања Ћипранић, Firefly, РТС, 2020.

Божидар Зечевић

05. 12. 2021. у 09:53

МАСАКР у селу Јабуковац, код Неготина, у јулу 2007. године, у коме је извесни "црни Коле" побио девет, а ранио двоје својих мештана, послужио је као стварни повод за први наш ТВ хорор, повезан са обредима тзв. влашке магије у источној Србији.

ТВ КРИТИКА - УПУШТЕНА ШАНСА: Црна свадба, ТВ серија, режија Немања Ћипранић, Firefly, РТС, 2020.

Љиљана Благојевић, Уликс Фехмиу и Јелена Ђокић / Фото ИМДб

Ово није први (нажалост ни последњи) масакр ове врсте, који се догађа у овом крају, чији је мотив "поседнутост" неких особа "нечистим" (демонским) силама, којима се обичан човек не може одупрети и стога никада нема логичног објашњења ове појаве, чији су корени дубоки и сежу у древно паганско наслеђе.

Занимљиво је, међутим, да су овакви догађаји још могући, без обзира на степен еманципације сеоског живља у Крајинама и њихов живот у модерном добу (имућно село Јабуковац је углавном настањено гастарбајтерима, који успешно живе и раде у Бечу и другим деловима Аустрије и Немачке). Црна магија је одомаћена и код њих, упркос огромним променама чији су део и они сами. Писац ових редова имао је прилике да се, уз свог оца, београдског етнолога, сретне са оваквим људима у селима око Неготина: један од њих живи у Бечу са другом женом, али једном годишње долази да дарује своју венчану супругу, ћерку неке сеоске врачаре, која је на њега "бацила чини". Он је ово испричао у даху, као сасвим реалну ствар.

Међу етнолозима, који учестало обилазе ово подручје, још кола стара анегдота о појави вампиризма. На питање "Има ли овде вампира?" један добро стојећи мештанин, у "најк" тренерци, спремно одговара: "Ма то су глупости... али појави се понекад". Све то за српске етнологе није никаква тајна, па ни "издржљивост" оваквих веровања и обреда у нашем времену.

Зато није чудо што су Страхиња Маџаревић (сценарист) и Немања Ћипранић (редитељ) пошли од стварног догађаја у чијој се позадини назирало дејство црне магије, као и обредна пракса повезана са "мртвачком свадбом" и другим тајновитим "помамама" на сеоским гробљима (види: др Слободан Зечевић, "Култ мртвих код Срба", "Службени гласник", 2007. - занимљиво - ова студија је изашла исте године кад се у Јабуковцу десио описани масакр).

Речју, древно паганско наслеђе показује изузетну жилавост у трењу са модерним добом и даје запањујуће доказе о свом постојању. Шта има лоше у томе што се ова чињеница повезује за жанром филмског хорора? Није ли и сам хорор потекао из тајанствених и необјашњивих појава у доба цветања европске (Волстонкрафт-Шели, Стокер, Шеридан ле Фени и др) и америчке (Едгар Алан По, доцније Блати и др), "готске фантастике", још у 19. веку? Напротив, "готика" и "хорор" су још изузетно актуелни филмски жанрови. После већ класичне "Лептирице" Ђорђа Кадијевића, у нас је било мало добрих покушаја да се "освоји" овај популарни филмски род.

Хорор је, дакле, "легитимни" жанр, а Маџаревић и Ћипранић повезали су трагове тајанствених и необјашњивих појава на нашем тлу са једним од најуспешнијих филмова ове врсте филмске фантастике, филмом "Истеривач ђавола" ("Егзорцист"), Вилијема Фридкина из 1973, преузевши исту матрицу: ништа друго до траг библијске борбе Антихриста са Богом за душу човека, коју је описао Достојевски у "Карамазовима": "Бог и ђаво се ту боре, а бојно поље је срце човека".

Ни ту нема никаквог чуда, осим што постоји необјашњива снага филмског призора да делује као стварност управо онда, кад све изгледа натприродно и застрашујуће. Зато је хорор привлачан биоскопски жанр и стога врло често успева у својој инвокацији окулта и страха. У нашем случају, ова матрица фунционише сасвим добро у прве четири епизоде. Све је постављено како треба, загонетка се добро отвара у контрасту између паганске мистике и урбаног света Београда, где се у причу укључују и БИА и полиција и тужилаштво, чак и једна психолошкиња, која овде треба да вештачи, а открива се да је вештичји потомак! Без шале, такву улогу тумачи Јелена Ђокић, глумица изванредне појаве и хабитуса, чији се прави психограми откривају у различитим слојевима приче.

Али, од четврте до десете епизоде догађа се права "катабаза" ове серије: све тоне у шаблоне и стереотипе сасвим различите од сјајног почетка у Јабуковцу. Од успеха, серија клизи према пропасти. Све се ту неопозиво расипа и губи иницијалну снагу, понестаје и аутентичности и талента, мистерија се сасвим разводњава, нестаје. Наравно, мало шта успева "на прву лопту".

Ово је пре свега ствар писања, организације простора и времена у предпродукцији. За аутентичан хорор треба далеко више труда и промишљања, сложенији однос основних матрица, које су се могле пронаћи у неисцрпним изворницима источне Србије за још неистражена поља "демонског екрана". Речју, више концентрације на жанровске условности филмске драматургије, која се, овде, међутим, испоставила као - упуштена шанса.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)