ВИДЕЛА САМ ДА СЕ ЧУДА ДОГАЂАЈУ: Глумица Миа Беговић о улогама, ауторској монодрами, одрастању у Дубровнику, посети Београду и Србији...

ЈЕДНА од најпознатијих хрватских глумица, Миа Беговић, ове године слави 35 лета професионалне каријере. Играла је у многим остварењима, а запажене улоге остварила је у серијама "Вила Марија", "Забрањена љубав", "Понос Раткајевих", "Закон љубави", "Печат", "Периферија сити" и у актуелној "Благо нама".

Фото Никола Скендерија

Осим као глумицу, многи је знају и као једну од најлепших жена бивше Југославије, али и као сестру чувене Ене Беговић, која је настрадала у саобраћајној несрећи када је њена глумачка каријера била у пуном јеку. Миа је драматичан живот, препун успона и падова, укратко представила у ауторској монодрами "Све што сам прешутјела", а посебно емотиван део посветила је Ени. Период изолације Миа је искористила да се посвети завршетку докторских студија на Филозофском факултету. Глумица која се повукла из јавног живота, далеко од блицева фотоапарата, недавно је боравила у Београду у оквиру 11. Фестивала драма и серија.

- Толико лепих успомена... Увек сам крала тренутке. Док сам студирала, сестра ми је позајмљивала новац, јер бих хтела да дођем овде на представу, па онда касније да се дружим са људима. То се и данас догађа јер моја ћерка долази овде, а њени пријатељи долазе у Загреб. То ми је тако дивно... Данас сам се шетала сама по Кнез Михаиловој, па сам отишла у "Коларац". Сетила сам се ранијих дана. Препознали смо се и питали за здравље. Одличан је осећај тако се добро осећати у граду. Недавно сам била у Нишу, где сам други пут председавала жиријем фестивала "Театар на раскршћу". Веома сам радознала и волим да упознајем људе. Волим када поново дођем у неки град и онда знам своја места, за које ме опет вежу људи. Неки лепи тренуци, неке љубави, а живот не би вредео без њих. Љубав је основна покретачка снага - прича за "ТВ новости" Миа Беговић.

Која вам је улога коју сте одиграли пред камерама посебно драга?

- Све има своје место, и веома је тешко издвојити. Играла сам у сапуницама, али у "Печату" у Босни се баш тражио мој драмски елемент, не карикатурално него уистину драмски елемент. Ту сам играла уз велике глумце, Бранислава Лечића, Мирсада Туку и друге. Та серија је путем интернет гласања проглашена једном од најбољих у Канади. Уживала сам да снимам "Периферију сити", у којој играм једну луђакињу која ми је веома блиска, јер говори мојим матерњим дијалектом, далматинским. Рођена сам и одрасла у делу између Сплита и Каштела, тако да су ми прорадили гени. У једној од мојих првих серија такође сам глумила Далматинку, и то ме је у бити спасло јер је веома слатко. Кад проради природа глумцу, одједанпут му очи тачно сијају. Карактер се пробуди, и тад импровизују. Видим да "Периферија сити" и данас забавља публику, а на снимању сам забављала и себе и екипу.

Рођени сте у Сплиту, али у Дубровнику сте одрастали. По којим местима и људима га памтите?

- Веома волим Дубровник и увек му се радо враћам, јер ме је у бити он формирао. Сваке вечери сам била у позоришту. Немам појма колико пута сам гледала "Јесењу сонату". На Летњим играма смо седели по поду, нормално, и то је био ужитак. Већ сам са театром "Леро" освајала озбиљна признања. Била сам у средњој школи када смо добили прву награду са "Краљем Ибијем" на фестивалу "Брамс". Тек данас сам свесна колико смо дивних ствари радили - "Картотеку" Ружевичеву, "Мушицу" Рузантеову... Радили смо озбиљне приче, очито веома добро. У Дубровнику сам ишла у средњу школу, која је тада због Шуварових реформи имала смерове, па сам похађала "културу". Срећом, остали су сви професори из гимназије, и још смо добили сценску и филмску уметност, што ми је било идеално.

Фото Промо

Шта вас је толико фасцинирало у глуми и уметности?

- Напросто сам имала ту потребу одувек. У четвртом или петом разреду знала сам напамет целу "Јаму" Ивана Горана Ковачића. Свако поподне сам је анализирала и учила, не само напамет, него са емотивним покрићем. Било ми је јасно отприлике како би реченица требало да звучи да дође до публике, па сам код себе будила ту емоцију. Тиме сам се озбиљно бавила и мало су ме гледали чудно. Нормало је да дете плеше, што сам ја и радила, али баш да рецитује наглас у дневном боравку и да све избаци из просторије говорећи "Јаму"... После ниједна академија није могла да прође без мене. Дозвољавала сам себи да за 29. новембар дођем обучена у хаљину са жутим лептиром, јер је мени то било дивно. Хтели су ме послати кући, јер је стриц био директор школе. Рекла сам "Добро, идем кући, али онда они немају академију". Није ми било јасно - ако је свечаност, онда ваљда можемо бити свечано обучени, а не само униформисани? Стриц је био у огромном проблему, било му је неугодно, свима се извињавао, али оставили су ме тако, јер без мене нема академије.

Без глумца, дакле, нема добре представе?

- Позориште може бити без музике, може бити без костима, може бити и без светла, може се играти напољу. Постоје чак и разне форме театра у којим покушавају заобићи глумца, али очито не могу. Публика нас воли и тражи тај тренутак. Мени су увек препознатљиви тренуци тишине. Уписала сам раније докторске студије на Филозофском факултету, а током ковида сам дала трећи и почела четврти семестар. Глума је моје изражајно средство, али и ово волим и имам лепе оцене. Понукана њима одлучила сам да напишем монодраму, а као тему доктората изабрала сам "Ауторство у изведбеној сценској уметности". Желим да докажем да је глумачко ауторство основа театра. И доста је често, поготово у последње време, да глумци и пишу и режирају.

Како се вама чини данашња хиперпродукција серија? Какво је стање у Хрватској по том питању?

- Серије су ми омогућиле каријеру коју имам. Све је почело ТВ филмом "Херој улице" из 1986. После тога сам снимала серије које су ми помогле да са својим позориштем пропутујем и данас наступам. Једно се надограђује на друго. Од сарадње зависе каријере, не само глумачке, и зато су копродукције и сарадња насушна потреба. Приватни продуценти, спонзори, доброчинитељи, озбиљни инвеститори схватили су, Богу хвала, да су серије новац, што је веома добро. Мислим да култура као и сваки други производ духа треба да буде на тржишту. И нека буде квантитета, јер што је више серија, биће и више квалитета. То стварно примећујем код нас, али и код вас. У свему томе се догоде неке чудесно добре серије. Код нас су се истакле "Новине", које су толико моћне.

На основу анегдота из свог живота, које сте радо препричавали у друштву, написали сте монодраму "Све што сам прешутјела".

- Написала сам тај текст, којим освајам међународне награде, зато што сам имала потребу да нешто кажем. Некада су глумци углавном писали мемоаре, али много њих је имало потребу да се опроба и у другим жанровима. Чак сам драматизовала две књиге, али сам тражила нешто што ће ме увек мотивисати када сам најуморнија. Осмислила сам цео пројекат. Сама сам поставила сценографију, која је иначе из мог дневног боравка. То је тако направљено намерно, јер глумим док пеглам огромни, прекрасни застор са анђелима... Волим анђеле и верујем у њих. Увек верујем у добро и у чуда, што чак нема везе са религијом. И док пеглам, пролазим целу ту монодраму.

Где налазите ту веру у чуда?

- Видела сам да се чуда догађају. Доживела сам их и у животу, и на сцени, и у публици, као гледатељка... Када дође чудесан тренутак, и сви знају да је то то, и да тај моменат треба запамтити, јер је јединствен. Наравно, ти врхунци среће су ретки, зато их толико и поштујемо. Иначе, увек замолим свог анђела да буде уз мене. А и кад чујем хитну помоћ, увек пошаљем анђела да буде уз тог човека.

ВОЈИН ЋЕТКОВИЋ И ПОЉУБАЦ

НАШОЈ публици познати сте по улогама у серијама као што су "Вила Марија" и "Понос Раткајевих". Да ли су вам се у сећање урезало нешто по чему памтите та снимања?

- "Вила Марија" је била прва хрватска теленовела и било ми је занимљиво што серију режира Мексиканка Алисија Карвахал. Веома сам поносна на ту серију, јер смо добили прву награду за продукцију и режију у Барселони. Наравно да нам је било дивно на снимању.

Тада сам упознала чудо од глумца, а то је Војин Ћетковић. Имали смо заједничку сцену и морали смо да се пољубимо, а први пут смо се тад срели. Био је божанствен и много ми је помогао. Једноставно смо одмах кликнули, а све захваљујући томе што је диван глумац.

Први пут током снимања серије зачуо се аплауз после те сцене.

ВАША ћерка Аника и ви рођене сте истог дана. Које ваше особине препознајете код ње?

- Аника и ја смо не само исти зодијачки знакови, већ смо и рођене на исти дан, што доприноси нашој додатној везаности. Оно што је наследила од мене је жеља да буде доминантна, а ја бих волела да сам "наследила" њену упорност и неодустајање, ни од кога и ни од чега. Још је мала да би имала значајније реакције на моје појављивање на телевизији, али препознаје фотографије у новинама и тада је увек осмех на њеном лицу, што ме посебно радује - каже Миња Милетић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације