ПОСЛЕДЊИ ПАРИСКИ СУСРЕТ: Пола године од смрти Милоша Шобајића - сећање на великог сликара

Горан ЧВОРОВИЋ - Од сталног дописника: ПАРИЗ

24. 10. 2021. у 16:16

МИЛОШ Шобајић тек што је допутовао из Београда. У Паризу је неколико дана. Донеће ми свеже вести с нашег врућег Балкана. Децембар, те 2019. године. Корона вирус је већ пустио корен. Али, ми то још не знамо. Недалеко, екипа професора Ива Коена, у источном париском предграђу Бобињи, сусреће се с првим пацијентом који болује од неке чудне и необјашњиве болести.

ПОСЛЕДЊИ ПАРИСКИ СУСРЕТ: Пола године од смрти Милоша Шобајића - сећање на великог сликара

Фото: Г. Чворовић

Договарам се с Милошем да се нађемо у ресторану "Два магоа". То је оно култно место, одмах преко пута цркве Свете Геновеве на Тргу Сен Жермен, хришћанске заштитнице Париза, коју славе и католици, и православци.

"Два магоа" је чувени париски ресторан и стециште литерата. Име је добио по двема статуама, с обрисима кинеског Бога задовољства, које су у 19. веку красиле фирму продавнице женских свилених халтера и грудњака, на месту данашње кафане. Данас се налазе на централном стубу ресторана који је прве госте примио 1885.

Увек је ово место играло важну улогу у културном животу француске престонице. Двадесетих су се ту окупљали надреалисти, а 1933. ту је основана и књижевна награда "Два магоа", као одговор на "превише академско" признање "Гонкур" које је Андре Малро добио за своју "Људску судбину". Белешке су овде за кафанским асталима хватали и Рејмон Кено и Жак Превер. Од двехиљадите, трг испред ресторана носи званично име "Сартр-Бовоар", у част славног пара који је био редовни гост.

Писали су се овде манифести, сценарија, бестселери. Заседну, данас, ту, често, писци, глумци, политичари. Падну оговарања и хвалоспеви. Туристи га обавезно заокруже на мапи знаменитости које ће, током кратког боравка у француској престоници, посетити, иако не знају шта би ту, баш, тачно могли да пронађу. Можда, у ћошку, загубљена слова из Преверових сценарија за филмове Марсела Карнеа "Обала у магли", "Хотел Север", "Деца раја" и "Љубавници из Вероне". Или, иза затворених врата Сартрове егзистенцијалистичке радионице, прљаве руке, ђавла, па и самог господа бога. Почем, сенку Артура Рембоа, "детета-Шексипра", кога је симболиста Пол Верлен - коме је овај по наговору свог пријатеља Шарла Огиста Бретања препоручио своје стихове - описао као право дете, буцмасто и свеже, с великим, кошчатим, прилично неспретним телом, које, као код свих тинејџера, и даље расте, детета с тешким акцентом из Ардене, скоро посебним дијалектом, који се подизао и спуштао као да ће да се преломи; касније ће пуцати у њега. Али, не знају туристи у ком ћошку, испод ког стола и на ком зиду, то да траже.

Фото: Г. Чворовић

Келнери овде још носе црни прслук и белу кецељу, а пиће обавезно доносе на послужавнику. Топлу чоколаду припремају и даље по старинском рецепту, топећи сами мрке коцкице. Снимани су овде многи филмови, опеван је у песмама, а између осталих, осликао га је и Жан Франсоа Дебор. Ту је, после, и Милош Шобајић урадио један кроки.

Седим и чекам. Поранио сам. Или је Милош закаснио. То се код нас никада није знало. Време тече мимо нас, а ми се у ходу хватамо за казаљке. Мрелим на тераси, под жаром грејача. Посматрам оне туристе који не знају шта да траже.

Пролази Фредерик Бегбеде. Пар корака одатле, дао ми је, недавно, интервју. Причао ми је, тада, о својим лепим сећањима на боравак у Београду, о томе како му се свиђало то што се у том граду осећао слободно, како Срби воле провод, и о томе како је код нас младост живахна, како постоје енергија и нека врста лудости. И литература нам је, таква, каже, слободна. Чини ми се да, затим, видим Ев Руђери, водитељку емисија о класичној музици, која је својевремено анимирала и један добротворни српски бал. Замиче Франсоа Фијон, бивши премијер, током читавог Саркозијевог мандата. Чучи, испред, клошар с пивом у руци.

Долази Милош. Приповеда ми, у раскораку, док још не седне, о ретроспективној изложби радова из седамдесетих, коју је управо имао у Модерној галерији у Ваљеву. Она, заправо, још траје, док се он, после вернисажа, запутио у Париз. Износи фришко печен каталог, са сликама у којима, као сликар побуне против свега окамењеног, како је то лепо унутра описао Ален Жуфроа, открива екстремне ситуације и где најмањи гест руке, и најмањи искорак у туђем простору изазивају велику тескобу, ретког уметника у Паризу који се данас усуђује да тражи нову слику неизбежног гушења људског друштва ван оквира старог маниризма, чије слике представљају изненадно буђење које нас покреће ка непредвиђеном циљу, ка остварењу и освежавању мисли. 

Прича ми о једном божанственом ручку, с Мајом, у "Мањежу". О живахној младости. О лудој енергији на уметничкој сцени. О томе како се осећа слободно. Звучи ми познато.

Каже ми, усхићен, да је некадашњи француски шеф дипломатије и председник Уставног савета Ролан Дима, човек са скупим ципелама, који се тада већ ближио стотој години живота, веома заинтересован за једно његово платно.

Црта ме док разговарамо. Рука му не мирује. Гледам у катедралу. Сунчане наочари нисам скинуо. Док звоне звона. Драгом другу, да се сети баш овог тренутка.

Завршио је, очас посла. Хладно му је. Ушао би унутра. Хтео би порцију сира. Променили су јеловник. Без обзира. Чуди се како у париском ресторану не умеју да насеку обичне кришке различитог сира на још обичнији пладањ. Добијамо неколико прилично истих кришки. Мондијалистичка ураниловка. Па, ипак! Арома сладића пурпурног бургеја. На дугачком хлебу, бутер. Однекуд, допире гугут Рембоа-бебе, који се, го и прљав, весело игра у својој шкрињи за со. Са стуба нас посматрају кинески магои. Последњи париски сусрет. Издалека, подмукло се и нечујно, с периферије, прикрада она чудна и необјашњива болест. Однеће, убрзо, и Милоша.

Шобајићева и Хандкеова војевања

ДУГА је и страсна пријатељска веза Милоша Шобајића и Петера Хандкеа. Он је, почетком деведесетих, водио своју санчопасовску узвишену битку, заједно с Хандеком, против западноевропских ветрењача, тада унапред бројчано осуђену на пропаст, што га је коштало и сукоба с делом француске либералне јавности тог времена предвођене Бернаром Анријем Левијем и Аленом Филкенкраутом, за утеху, касније осведочено најмораженијим контемпоралним француским филозофима.

За разлику од њих, Милош воли перјаницу француске нове мисли, Мишела Онфреа, омиљеног међу слободноумним светом, који каже да је Бернар Анри Леви прототип свега онога што не воли у филозофији. Левија и друштва одавно више нигде нема.

Видим их, знатно подмлађене, педесетогодишњаке, Петера и Милоша, распуштене косе на топлом ветру, како пркосе каменим фризовима на златом опточеним стубовима париског Моста Александра Трећег који спаја Велику и Малу палату. Париз за њих, у том тренутку, већ нема тајни.

На фотографији, велика шака, као да је сишла с Шобајићевих скулптура, Трећа Милошева рука, извире иза његових леђа и придржава стуб; џиновски точак карусела на Тргу Конкорд у позадини обрће још један круг, док се Сена, мирно, летње, мрешка.

Изнад њихових глава, простире се велико импресионистичко небо, али се и оно стишало, стопило у бистру позадину, у чистом сивилу црно-белог клишеа, да би сав простор препустило игри усковитланих власи.

Петер у једној руци држи свеже, поподневно издање "Монда", док прстом друге руке упире у фотографа, као да жели да га опомене на то да пази шта ради и да овај снимак мора да успе. Милош у њега, Петера, гледа, оним продорним погледом, као у живо божанство, у његовог Хомера, Орфеја и Аполона који тек што су се, у једном, спустили на земљу. Не мари за објектив. 

Та фогографија украсиће велику Милошеву монографију. У њој, Петер Хандке, између осталог, пише:

- Је ли монументално ово сликарство? Јесте - али не као тврђава или црква – него, више попут оне мале станице у црногорском кршу, напуштене, једноставне железничке станице, празне, без украса, фрагментарне, уз пусте шине, усред голог кречњака Црне Горе и Југославије, напуштеног стајалишта без трагова, осим, можда, неких трагова кише и планинских животиња, више зацементиране колибе, саме у пустопољу, станице која носи ово име, Шобајић.

На слици, заиста, та станица.

Све је, Петер, још, својеручно, оловком, зачинио и неколиким омиљеним псовкама, као да жели њима да нагласи силину, бунт, снагу, жестину и непристајање на компромис Милошевог сликарства.

Стекне се, после ових речи, ваљда, одмах слика о величини Шобајићевог стваралаштва.

Виђали су се трибуни Милош и Петер, војевали, дискутовали, дружили се, ковали планове уз орошени "крстач" у његовом другом атељеу на Клињанкуру (у близини има неколико српских продавница прехрамбених производа), на књижевним вечерима са Владимиром Димитријевићем, на протестним скуповима на париском Тргу Републике, уз редакцијски колегијум "Балкан енфоа" у коме су, међу осталима, седели један Луј Даламс и Коста Христић. Изговарали литерарне и ликовне молитве у парохијској сали цркве Свети Сава на Симплону или уз по једну у оближњем кафеу "Код Сузане".

У Милошевој кући на париском Монмартру организоване су вечере, на којима је, уз широки круг пријатеља, велика имена из уметничких и новинарских кругова, учествовао и познати француски књижевник Патрик Бесон.

Једном ми је Бесон, тако, пренео занимљив детаљ да је Петер Хандке, долазећи на вечеру код Милоша, из своје куће, која се налази на ободу шуме, сакупио успут печурке и похранио их у дну џепа свог искрзаног сакоа.

Од Петерове до Милошеве куће има цирка петнаест километара. Све је то, будући нобеловац, прешао пешке, сигурним ходом, у својим црним ципелама с дубоком саром, на чијим рубовима се наталожила прашина са стаза дуж Медонске шуме, преко Севра и Булоња, па пречицом између Ајфелове куле и Тријумфалне капије, поред Парка Монсо и Трга Клиши. Све је то опходио очас посла, за нешто јаче од три сата. Остајете разоружани пред човеком који толико корача, и увек иде само напред.

Док хода, Петер Хандке се ретко зауставља. Тек понекад, да нешто кратко забележи, што успут смисли. Пише после, натенане, у кући, на малом столу, оловком на папиру. То му је сасвим довољно. Тако је писао и предговор за Милошеву монографију. И целокупно своје дело, за које ће га касније наградити Шведска краљевска академија и Нобелов комитет.

Када је дошао од Монмартра, не превише уморан, прстима на којима су се ту и тамо назирали црни трагови свежег и влажног хумуса, извадио је из џепа рукохват гљива, међу којима је било и неколико ретких књега, и предао их домаћици Лотки, као ниску скупоцених бисера на дар. На столу су стајали облоиспупчени, полулоптасти наранџастоцрвени шешири, густих, широких листића, жутих дршки са цик-цак зеленим шарама, с белим рукавцем у горњем делу, при дну гомољасто задебљаних, обавијених белим овојем, бледожућакстих спора.

Погледала је у Милоша. Он у госте. Они у Петера. Тајац је потрајао читаву вечност. Неколико секунди. Онако јарких глава, нису на први поглед одавале поверење. Климоглав доброг познаваоца гљива био је довољан да се лица наједном поново озаре. Написао је и есеј о њима. А није писао макар ко!

Бело месо изузетно ретких књеги, поједено на динстаном луку тих топлих ранојесењих дана, било је једно од најукуснијих које су до тада окусили.  

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)