СВИТАК И СВЕТ: Српска култура не може опстати без свести да је у органској вези с нашим коренима

РАДОСНА је и пуна части за мене ова прилика да кажем реч поводом признања које ми се додељује - "Награде Ђура Даничић", за допринос развоју библиотекарства и српске културе у целини.

Фото Д. Дозет

Ми, нажалост, живимо у свету који почиње и скончава под великом температуром (круном, хоћу рећи короном) активизма, односно, динамичког праволинијског крета, с оне стране сваког тиховања, процеса кроз којега се "човек обожује". Свет, нажалост, није наш дом, а савремени човек који је погазио свој живот, и славу своју у прах настанио, нема свест о томе да је "све људско од сенке" слабије. А време?! Оно пролази, као и брод на хоризонту, док га, с обале, посматрамо, како и колико Отац, наш, заповеда, све до оне тачке за коју "геометрија нема дефиницију". Зар и први међу апостолима (Петар) не говораше да "је један дан као хиљаду година, а хиљаду година као један дан"? И зар у томе није сва со живота, на коју нас упућује Онај што "држи дах свих нас".

Већ сам једном рекао, поводом награда и награђивања, да, кад освојите неке године, венци и награде хитају к вама као пчеле на саће, те да су награде, наводим речи Милоша Црњанског, као живи песак - док трепнете, оне вас прогутају. На другој страни, има разлога да се доживљавају и као нека врста накнадне овере онога што сте урадили - да нисте бацали семе на камен неродни, као нека врста спасоносног лека за ударе и убоје које сте примили. Да, макар на трен, кротки и смирени срцем, поверујете да вам руке нису раслабљене и снага умањена. Један велики руски писац је рекао да је неопходно дејствовати "тамо где живиш и радиш", у простору где се крећу твоје руке. Читав живот "живим и радим", тамо се крећу и "моје руке", у простору српског (и европског) песништва, српске (и европске) културе, у последњем десетлећу - и српског (и европског) библиотекарства. Са свешћу да од тога каква нам је књига, односно, култура, зависи и одговор на питање колико ми, уопште, значимо на ваги постојања, односно, у којој се мери савремени српски (и европски) човек приближава "бићу", у којој мери наслућује да "бива" и у којој мери му се, гдекад, свет, уз помоћ извора унутрашње снаге, указује и мимо оног што му се привиђа. Српска култура не може опстати без свести о томе да је култура, али и да је српска, у органској вези с нашим коренима и нашом традицијом.

Има много дела, жанровски разуђених и разливених, у светској књижевној баштини, у којима се пројављује стварно и имагинативно поље живота библиотека и библиотекара. Сетимо се, очас, "Вавилонске библиотеке" најугледнијег библиотекара-сањара модерног доба, који је библиотеку упоређивао с васељеном, легитимишући је као меру спознаје. Па, ипак, слика библиотеке код Хорхе Луиса Борхеса, како вели Михаило Јурјевич Матвејев, изнутра је противречна - на једној страни, она је "симбол устројства света", на другој страни, она је опомена да се изнађе права мера између "књишког знања" и основних вредности људског живота. У "Књишком човеку" Хермана Хесеа и "Мучнини" Жан-Пол Сартра сусрећемо се с јунацима - у првом случају са Читаоцем, у другом с Антоаном Рокантеном - који су однеговани на примерима најугледнијих књижевних образаца, у којима се библиотеке доживљавају као веродостојно "острво културе". Могао бих набрајати (и подсећати) унедоглед - Франс, Шерин, Асимов, Еко. И многи други. Уз натукницу - становиште маштовитих аутора се, без остатка, разилази са становиштем рационалних библиотекара-практичара и библиотекара-теоретичара. У то сам се уверио и на властитом примеру, будући сам, занет мноштвеним заводљивим естетским слаломима, поверовао књижевним колегама. Ви знате да се, у описима библиотека, у неким делима светске фантастичке књижевности, излаже да је, између осталог, реч о установама у којима се налазе информације о томе како спречити "велике светске катаклизме". Када је, док се дизао велики пандемијски корона-талас, моја колегиница, поетеса, усто и моја помоћница, с дужим библиотечким стажом од мене, замолила за пријем, понесен мистификацијским наративом своје књижевне сабраће, помислио сам, очас, да је, можда, открила тајну како се заштитити од велике светске пошасти и да баш то, искорачујући са страница жанровски утврђене приповести, хоће да саопшти управнику. Исто тако, верујем, знате да се, у једном делу светске детективске књижевности, библиотеке приказују као простор у којем се може сакрити гдекоји corpus delicti. Оне се, надаље, описују и као место богомдано за рад обавештајаца и тајних агената, или, пак, као место, с "изрезаним" књигама, које служе за скривање оружја; излаже се о библиотечкој полицији, скривеним сабластима, о библиотекама и библиотекарима као ликовима мрачне прошлости, о библиотекама као извору информација о "демонима и вампирима који опседају град". Можете замислити какво је било моје разочарење када је мој драги колега, песник, мој помоћник, недавно, затражио да га хитно примим, што сам и урадио, верујући да доноси непроцењиву информацију из посебног "тајанственог света", а он ме, колегијално, замолио да изнађем начин да повећам коефицијент једној од сарадница.

Шалу на страну, оваквих приповести, с фантастичким или детективским подтекстом, о библиотекама и библиотекарима је мноштво у светској књижевности. Сведочећи из реалног света предочавам да ми је указана велика част додељивањем награде која нас подсећа на име и дело сина новосадског пароха Јоана Поповића, Ђорђа Поповића, који се, почев од "Рата за српски језик и правопис", потписивао као Ђуро Даничић, оверавајући, читавог живота, како се за "отаџбину може умирати на сваком корисном раду". Александар Белић га назива "најдостојнијим и најпостојанијим" Вуковим сарадником на пољу наше "народне културе", Стојан Новаковић је указивао на "ширину његовог духовног хоризонта". Павле Ивић је писао да је овај угледник српске културе створио толико да би, "кад би се његов опус расподелио на десетак научника, сваки од тих делова био довољан да свога аутора учини веома заслужним", Коста Милутиновић указује на његову филолошку канонизацију, отварајући простор да се о њему говори као о националном идеологу, политичком мислиоцу, естетичару и социологу, а Предраг Протић, пишући о његовим књижевним судовима, указује на основну заслугу - што је две најугледније књижевне појаве свог времена, Вука и Бранка, "уочио, осетио и како ваља оценио" и да би то било више него довољно да се "ништа друго није догодило". Тог и таквог Даничића славимо и данас, том и таквом Даничићу клања се и овај скромни беседник, радујући се признању које је овенчано именом његовим.

(Беседа поводом награде "Ђура Даничић")

Запратите Нпортал на Фејсбук страници

Препоручујемо

Београд

0 0

ГЕСТ ЗЕМУНАЦА ВРАЋА НАДУ: Још увек има Београда у Београђанима... (ФОТО)

04. 10. 2021. у 15:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације