ПИСМА ПАРАЏАНОВА ИЗ ЛОГОРА: Поводом представљања књиге др Гарегина Закојана

ЈЕДАН од најважнијих културних догађаја у Београду следеће недеље биће представљање књиге др Гарегина Закојана, најистакнутијег филмолога Јерменије и пријатеља једног од највећих филмских уметника ХХ века Сергеја Параџанова, састављена од 190 писама и цртежа, које је редитељ филмова "Сенке мртвих предака", "Боја нара" и других, слао из совјетског логора.

ПОЧАСТ Музеј Параџанова у Јеревану, Фото Привана архива

Закојан је књигу под насловом "Писма из зоне" издао ове године заједно са још једном значајном књигом, оригиналним Параџановљевом сценариом за филм "Интермецо", илустрован ауторовим цртежима и колажима, чије снимање није ни започето услед ауторовог хапшења 1974. године. Обе књиге дуго су чекале да угледају светло дана, али се сада много прецизније може реконструисати живот и рад уметника кога су обожавали Годар, Трифо, Пазолини, Копола, Скорцезе и низ великана светског филма. Професор Закојан говориће у Етнографском музеју у Беогаду, у оквиру Фестивала етнографског филма, 7. октобра у 16 часова. У наставку, биће приказана два Параџановљева кратка филма о сликарима Пиросманију и Овнатанијану.

Отпусница Параџанов био у логору, Фото Привана архива

Прогон Параџанова и његово систематско онемогућавање да реализује своје филмске пројекте натерало је овог генија да се изражава колажима, цртежима, луткама и разним предметима, од којих је данас настао Меморијални музеј Параџанова у Јеревану, уникатна колекција и место ходочашћа поклоника визуелних уметности из целог света. Тамо се може пратити јединствен процес освајања Параџановљеве унутрашње слободе. "Његов начин размишљања, његово парадоксално, поетско својство да воли лепоту омогућило му је да остане апсолутно слободан унутар сопствене визије", писао је његов дугогодишњи пријатељ Андреј Тарковски. "У Зони је грађанин света Серго Параџанов стекао неку врсту природног имунитета према злу и злочину и успео да сачува унутрашњи живот." Али, по коју цену?

"Изолација у совјетском логору била је тешко подношљива" говорио је Параџанов. "Закључају те и ти за десет дана потпуне изолације полудиш, постанеш патолошки тип, ментално и сексуално. Кад затвориш 2.000 људи у потпуну изолацију у зони почињу да се дешавају невероватне ствари... Али, права трагедија могла је да се догоди да сам се сломио и напустио своју професију. У таквом окружењу могао сам и сам постати злочинац. Могао сам да пропаднем у тај миље, а онда ме је спасла моја уметност. Почео сам да цртам. После четири године и једанаест дана изашао сам, вратио се у слободу. Уместо да нестанем постао сам богатији. Окренуо сам се графичкој уметности и спасавао цртајући све што је пролазило кроз мене, што ми је помогло да побегнем из тог муља и некако сачувам присуство духа. Дакле, кад сам допао највећих мука схватио сам да је преда мном избор: пропасти или постати уметник. Из затвора сам изашао са око 800 радова"...

То се догодило после многобројних интервенција код Брежњева лично. Једне вечери у Бољшом театру, Брежњев је у фоајеу примио славног француског песника Луја Арагона и његову жену Лујзу Триоле, иначе верне савезнике совјетске комунистичке партије у целом дотадашњем периоду и раздраган овим сусретом, упитао своје француске госте може ли да нешто учини за њих. Арагон и Триоле лепо су га замолили да Параџанова пусти на слободу.

Последњих дана децембра 1977. Параџанов је пуштен годину дана пре истека казне (са документом који овде прилажемо) и упућен у свој родни град. У међувремену преживео је Зону на начин који је овде описао и који сада детаљно расветљава Гарегин Закојан у свом драматичном сведочанству.

Фото Привана архива

"Све што је било коришћено за уметност филма" вели даље Параџанов "извучено је из мојих ковчега, сви костими и декори које сам сакупљао годинама". Магнетизам аутентичог предмета, који дејствује у нарочитим штимунгу сна, чини најдубљи слој овог царства и, истовремено, важан принцип самог филма. "Вредно је напоменути" пише Левон Абрахамјан "да су филмови Параџанова углавном засновани на принципу стварања колажа. На пример, 'Боја нара' има потпуно статичну камеру, те публика гледа серију посебнх слика. Свака од тих слика могла би представљати завршено уметничко дело, урамљено". Али управо то је чинило срж потпуно нове естетике коју је Параџанов унео у Седму уметност. О томе пише његов дугогодишњи пријатељ и сарадник Закојан:

"Још од времена Браће Лимијер нико није тако радикално и одлучно оваплотио језичке могућности филма као што је то учинио Сергеј Параџанов, мењајући саму слику и саму представу о филмској уметности, 'Боја нара' уклања све наметљиве идеје филма - приповедање и акцију - стварајући на тај начин лирику као нову врсту филмске уметности, у којој кадар добија аутономно-трансцеденталну вредност, као код Пазолинија. Приповедање је замењено изразом. Филм 'Боја нара' је окренут извориштима песничког стваралаштва и више од тога, он успоставља првобитну материју стиха, чије светло пробија кроз коначну форму. То су стихови окренути уназад, ка праизворима поетске свести".

Запратите Нпортал на Фејсбук страници

Препоручујемо

Култура

0 2

ЈУБИЛЕЈ КУЋЕ НАРОДНЕ КУЛТУРЕ: Отвара се изложба поводом 120 година Етнографског музеја у Београду

20. 09. 2021. у 10:30

Познати

0 0

СИЛВАНА ЈАВНО О ПРЕЉУБИ: Сударила се колима са Радмилом и претукла његову љубавницу

01. 10. 2021. у 15:43

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Смели приповедач

28. 09. 2021. у 15:31

Култура

0 2

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Високи домети српског романа

21. 09. 2021. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације