НАЦИОНАЛНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ СИМБОЛ: Обрачун са српским народом и разарање његових етнополитичких и етнокултурних тековина и обележја

Вања Станишић, професор Филолошког факултета

21. 09. 2021. у 11:34

У СРБИЈИ данас сви знају да српско национално писмо увелико изумире. Његова је употреба маркирана и ограничена - формална и пригодна.

НАЦИОНАЛНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ СИМБОЛ: Обрачун са српским народом и разарање његових етнополитичких и етнокултурних тековина и обележја

Фото М. Анђела

Док државне институције у званичној употреби још увек формално поштују српско национално писмо, српски народ је масовно прешао на туђе империјално писмо, које му се потура и неформално пропагира као друго српско писмо. Ова смена има своје име: конкурентна синхрона диграфија - назив за алтернативну употребу различитих писама за исти језик. Без обзира што код нас траје већ читаво столеће, ова алтернативна употреба је привремена, пошто је у оваквом типу диграфије увек реч о смени и потискивању једног писма. Наметана је или отворено и званично од стране окупатора, или незванично, перфидно и прикривено од стране тобожњих народних власти. Посреди је обрачун са српским народом и разарање његових етнополитичких и етнокултурних тековина и обележја.

Распад југословенске етнокултурне и политичке симбиозе нанео је српском народу велике губитке, десетковао његов територијални простор и етнички састав, у знатној мери разорио његове етнокултурне установе и довео до постепеног одумирања културног памћења. Ово последње испољава се најупадљивије у виду поменуте диграфије - истовремене и алтернативне употребе двају писама за српски језик. То је класичан и добро познат пример графичке смене: домаћег националног писма туђим графичким обележјем, које се пропагира као космополитско и престижно. Кроз такву диграфичну ситуацију прошли су сви они народи који су доживели сличну смену својих националних обележја.

Фактички, реч је о промени графичке стране националног идентитета, о утапању српског народа у међународни латинички комонвелт. Реч је, дакле, о империјалном ширењу латиничког писма, о разарању и затирању аутохтоних култура и новом типу колонијализма. У свим тим новим културним колонијама широм света дезинтегративне силе у друштву или у одређеној култури биле су јаче од интегративних. У том смислу је неважно да ли је то била анексија и окупација од стране неке империјалне силе или унутрашњи револуционарни преврат и радикална културна реформа којом се разара стари идентитет.

Само обезглављени и дезинтегрисани, народи су могли напустити своје старе писмене традиције. Јер то је прворазредан симбол идентитета - припадности одређеном цивилизацијском кругу, или пак симбол цивилизацијскога континуитета, ако је, као у нашем случају, реч о старом домаћем националном писму. У томе је и разлика између нас и неких других народа који су се релативно брзо и лако одрекли својих старих писмених традиција, нпр. прелазак на латиницу код Румуна и Турака, као и у знатном броју бивших совјетских република. Код свих је та смена била релативно брза и беспоговорна, резултат некаквог националног консензуса, нуђења новог идентитета и припадности новоме (пожељнијем) културном кругу. У нашем случају се оправдано може поставити питање шта се тиме добија.

Који је то нови квалитет који ми добијамо заузврат? Или је овде и даље актуелна стара Скерлићева заблуда из његове Анкете објављене уочи Првог светског рата, да југословенско обједињавање треба платити српским националним писмом? Да и не говоримо о потпуном неуспеху често спомињаног аргумента како је српска ћирилица савршено фонетско писмо и стога најсавршеније писмо за српски језик. То никад никоме није било важно, чак ни академицима и језикословцима који су навелико хвалили реформаторско дело Вука Караџића и његову савршену фонетску азбуку.

Најбоље писмо за српски језик, стога, није оно које најсавршеније одражава његов гласовни систем, него оно које обезбеђује одређену етнокултурну идентификацију. Ако та идентификација није више заснована на културном наслеђу одређеног народа, ако је, дакле, наступила графичка смена, то значи да је дошло до смене културних обележја одређеног народа. То се по правилу догађа у оним случајевима када је различито културно окружење јаче од унутрашњих интегративних сила одређене етничке или културне заједнице и када услед тога у њој превладају сепаратне, дезинтегративне тенденције. Разуме се, такво лако напуштање сопствене графичке традиције логична је и очекивана појава код оних делова нашега народа, који су преживели културни дисконтинуитет и који су се нашли у границама туђих културних кругова. Напуштање старе графичке традиције у нашем случају ишло је заједно с променом идентитета и тако смо логично дошли у ситуацију да је наш језик добио неколико различитих етнополитичких назива.

Као што је то на другом месту већ било показано, народи могу да промене писмо током времена и то може донети добро, али и лоше. Ако га изводе национални реформаторски кругови, онда му је намена да оснажи и учврсти одређену нацију и да јој донесе одређену корист или добробит. Али, таква графичка смена може да буде и само спољашњи знак деградације и распада одређене културе и националне заједнице - ако се заузврат не добије ништа, ако је оно што је одбачено и напуштено далеко вредније од оног што се преузима.

Притом, добро је познато да ћирилица није само наше национално писмо, него и симбол словенскога културног идентитета и самосвести и тај цивилизацијски значај словенске културне самобитности "боде очи", али га као таквог признају и уважавају сви - чак и они словенски народи код којих је вишевековни туђи империјални притисак успео да затре и уништи живу везу с овим наслеђем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)

ИАКО је јуче многе крајеве наше земље изненадио снег, а температуре су се спустиле за читавих петнаест степени, за најпознатијег хватача змија из Владичиног Хана Владицу Станковића и јуче је било посла.

18. 04. 2024. у 09:40

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.

18. 04. 2024. у 10:45

МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ? Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

"МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ?" Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)

ЈЕДНА опаска легендарног музичара Момчила Бајагића Бајаге током промоције реиздања прве плоче Бајаге и Инструктора "Позитивна географија", забележена камером РТС-а, постала је вирална на друштвеним мрежама.

18. 04. 2024. у 10:17

Коментари (0)