ИНТЕРВЈУ Никола Вујчић: Поезија је врхунац језика и нашег бића

ПЕСМА је исклесана из језика, она је ткање речи. Ако је у камену лик жив заточен, како је сматрао Микеланђело, тако је и у језику песма жива закопана и треба је ослободити. Она је ту, свуда око нас, само је треба препознати и удахнути јој свој дах. Стихови су за мене облик живота, живим са њима.

Фото Г. Шљивић

Овако у разговору за "Новости" свој однос према поезији тумачи песник самосвојног гласа Никола Вујчић (1956), коме је пре неколико дана уручено престижно признање "Жичка хрисовуља" за "поезију сведеног језика у трагању за једином речју".

За досадашњих 12 песничких књига добио је прегршт награда међу којима су Змајева и Дисова, "Бранко Миљковић", "Ђура Јакшић", "Скендер Куленовић", "Златни сунцокрет", "Мирослав Антић".

* Шта вас највише подстиче и инспирише за исписивање стихова?

- Песме су фактички лирски дневник. У њему песник говори о свему, шта му се догађа у животу, шта је њему важно. Нема добре песме ако у њу не уложиш цело своје биће, ако не ухватиш ту "равнотежу" духовног стања и осећања, ако не осетиш пуно пулсирање језика. Ако је тема већа и актуелнија, не значи да ће и песма бити добра. Често је обрнуто - такве песме баш угуши тема. Речи треба ковати тако да откривају своје скривене облике, да што више кажу.

* Ваше песме нису везане за конкретне просторе или време, за "велике" теме и догађаје...

- Оне се састоје од детаља и слика које сведоче о драматици мога, али и било чијег другог бивстовања, јер се не затварају и не исцрпљују у фактима сопствене реалности. Да ли то ја или неко други, у мени, пише стихове, налазећи ослонце у мојим доживљајима и утисцима, не знам и не бих вам могао одговорити. Нижући и повезујући слике у којима се, као у капљицама, љеска цео један, па и мој живот, песма износи то своје бреме пред читаоца. За настанак песме важно је наћи полазну тачку у преображавању слика и доживљаја у стихове, да се изоштре осећања и правилно послажу речи које ће творити песму. Ако је поезија жар људског збивања и бивања, врхунац језика, у њој је и наш најважнији траг, најважније сведочење о постојању нашег бића.

* Припадате ретким скромним и ненаметљивим ствараоцима. Очито мислите да је довољно да књиге саме крче пут?

- Савремени песник и писац очито да морају да се баве и маркетингом да би скренули пажњу на себе. Да се баве саморекламерством, да су непрестано присутни. Мени је то страно. Нисам на друштвеним мрежама, настојим да сачувам своју самоћу, своју "кућу бића" и радујем се малим стварима. Чувам свој свет за себе. Пишем полако и стрпљиво. А песме, оне ће доћи до својих читалаца, или ће их они пронаћи. Много је "непоезије" у савременој поезији, онога што личи на поезију али нема поетску моћ. Можда је то само некаква грађа за поезију која читаоца заварава. То су текстови у којима су речи охлађене, сасушене, које ништа не додирују, па и самог читаоца остављају хладним.

* Да ли имате у виду могућег читаоца кад седате за писаћи сто, или сте вођени својом емоцијом, односно идејом?

- Кад се нагнем над белину хартије, кад почну речи да се сашаптавају и слажу у песму, не мислим ни на кога већ само на песму која ће настати у тој белој пустињи хартије, у кршу испрецртаних речи. И самоћа се само повећава и разбистрава као и речи. А читалац, он ће доћи касније, он ће тражити свој свет у мојим речима. Читањем улазимо у искуство другога. Читање увек отвара друге просторе и видике. Тако су аутор и читалац у простору отворене и активне комуникације.

* Кад је ваша генерација пре више од четири деценије улазила у књижевност, поезија је била популарна, стихови се знали напамет, што већ дуго није тако. Шта је разлог?

- Време мења перспективе читања али и писања. "Спољашња" лепота песме је њен звук и казивање, то је допадљивост која заводи и која често заварава, а "унутрашња" лепота види се у имагинацији, расутим рефлексијама, емотивности и дубини слика. То је време када су допадљиве, "естрадне" песме, а тако је и данас, биле популарне јер су погодне за јавна читања и њихови први слојеви и звук не траже тишину и удубљеност како бисмо продрли у њихову дубину. Лирика увек тежи чистоти језика и мелодији скривеној у њему, то је "мелодија стиха" коју песник достиже средствима интонације, наглашеним и ненаглашеним слоговима или, пак, римама. То је "језичка мелодија". Али оно што је допадљиво, што не тражи удубљивање, што се првим читањем дешифрује, углавном и није вредно.

Фото Г. Шљивић

* Каква су ваша искуства као уредника у неколико издавачких кућа и листова? У којој мери уредник може да утиче на судбину писца?

- Цео свој радни век сам провео као уредник. То је сасвим друга врста искуства које је, врло често, дерогирало моје бављење поезијом. Рад са туђим текстовима доносио је замор и засићеност ма колико је то, понекад, чинило и уредничко задовољство. Тако су се време, енергија и читалачка пажња трошили за друге, а не за сопствене текстове. Много времена ми је појело то уредниковање. А богами и живаца. Али, упркос свему, срећан сам што сам и у том пољу људског делања дао себе и свој допринос. Жалим за оним осамдесетим годинама прошлог века када је наша култура била у пуном сјају и узлету а чиме сам, бар мало, допринео уређивањем "Књижевне речи" која је тада отварала нове видике. Или едиције за прву књигу "Пегаз" у којој су своје прве књиге објавили сада већ класици наше књижевности. Жао ми је што данас немамо сличне новине за књижевност и културу које би биле катализатор културних кретања и проблема. Жао ми је што више нема књижевног живота који је у себи носио велику покретачку снагу. Упркос интернету који намеће брзину али и површност, виртуелност а не реалност.

* Пре неколико месеци прележали сте ковид 19. Како сте доживели те дане?

- Било, не поновило се. Та болест је велика загонетка. Цео свет се са њом бори, надам се да ће се и изборити. Били су то дани кад сам био најближи смрти. Кад се схвати да је живот тек танка нит о којој висимо над тамним понором. И да се та нит њише и да се сваки час може прекинути. И да речи које у себи носимо ништа не значе у тој огромној тамној тишини.

* Како објашњавате што немали број људи, посебно младих, одбија да се вакцинише?

- На неки начин ја их разумем. У општем хаосу који је свуда по свету изазвала корона, у обиљу информација и дезинформација које се међусобно потиру и изазивају још већи хаос, тешко се снаћи и разлучити шта је шта. Наравно да су здравље и његова заштита најважнији, али коме веровати кад се сазнања и реалност тако брзо мењају. И кад сурове бројке још више плаше.

ПРЕТВАРАЈУ НАС У БРОЈКЕ

* ГДЕ је улога и смисао песме и књижевности уопште у модерном добу?

- Ми живимо у времену које је много мерача који мере наше животе, који желе да нас сврстају и укалупе, да уђу у све поре нашег бића. Мере нас, а да то и не знамо. Мере наша осећања, откуцаје срца, крв, плакање, мере наше душе. Претварају нас у бројке, у статистику и безличну масу. Мене од тога спасава песма. Култура је можда од свега тога најбоља одбрана. Зато у културу треба више улагати.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПЕСМА ИЗ ВАТРЕ ЈЕЗИКА: На духовном сабору песнику Николи Вујчићу свечано уручена "Жичка хрисовуља"

19. 08. 2021. у 23:18

Култура

0 1

ЛАУРЕАТ - НИКОЛА ВУЈЧИЋ: У Краљеву сутра почиње 30. Жички духовни сабор "Преображење 2021"

15. 08. 2021. у 21:52

Култура

0 1

НИКОЛА ВУЈЧИЋ ЛАУРЕАТ ЖИЧКОГ ДУХОВНОГ САБОРА: Песнику “златопечатна повеља”

11. 06. 2021. у 13:02

Култура

0 0

КЊИГА-СПОМЕНИЦА ДОБРИЦЕ ЕРИЋА: Промоција у срцу његове Шумадије, у етно селу Бабина Река

24. 08. 2021. у 17:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације