СРПСКА ТРУБА ЈЕ ЧУДО: У чаробним звуцима које производе истински мајстори, почели смо да препознајемо нешто суштински важно

Иван Негришорац

17. 08. 2021. у 19:11

СА трубом се у српској култури није десило само чудо њеног, више него успешног преображавања од војног, сигнализационог средства до изразитог и препознатљивог фолклорног инструмента са јаким и великим изражајним распонима.

СРПСКА ТРУБА ЈЕ ЧУДО: У чаробним звуцима које производе истински мајстори, почели смо да препознајемо нешто суштински важно

Фото: Printskrin

Са њом се десило још једно чудо: чудо преображавања од српског (нео)фолклорног инструмента до несумњиве тековине опште, европске и светске културе постмодерног доба. Зато кад слушате најбоље мајсторе српске трубе, виртуозе попут Бобана Марковића, Дејана Петровића, Дејана Лазаревића и друге, ви имате осећај да присуствујете чину обелодањивања некаквих скривених, фундаменталних изражајних могућности трубе и чину уметности највишег реда: ту се дешава нешто одиста несвакидашње, празнично и уметнички вазнесењско. Ту музика престаје да буде само забава него постаје нешто више, изражајније и моћније. Зато ови свирачи стају раме уз раме са највећим мајсторима који нам, пре свега, долазе из света џеза, са мајсторима какви су Луис Армстронг, Дизи Гилеспи, Мајлс Дејвис, Душко Гојковић и други. Истовремено се сам феномен српске трубе уздиже до чудесних висина људске музичке инвенције, а ви добро осећате да је све то, у оваквом појавном облику, могло да настане само овде и нигде другде. Уколико се овако нешто појави и на неким другим местима, то је онда сигуран знак да се магија српске трубе преселила и у те друге, сензибилне, сродне културе.

У том смислу српска труба јесте носилац музичких вредности упоредивих како са доприносима мајстора џеза тако и са резултатима музичких мајстора који стварају у времену мултинационалних и мултикултуралних социјално-естетских процеса. Баш због тога што се препознатљивост мелодијских и ритмичких структура српских трубачких оркестара све јасније разазнаје на подлози свеопштег Вавилонског музичког шума савременог, постмодерног доба, требало би све учинити да се специфичност српске трубе схвати и очува као нематеријално добро целога света. Стога треба честитати свим заслужницима који су допринели да се прошле 2020. године Драгачевски сабор трубача упише на Националну листу нематеријалног наслеђа Републике Србије. Свеопште међународно признање треба прибавити благовремено, а то значи пре него што овај карактеристични допринос српске културе почне да се још активније прелива по читавом јужнословенском, балканском, па и ширем европском простору. Кад се тај прелив буде десио, биће знатно теже доказивати да то није никакав заједнички југословенски/ јужнословенски/ српски/ црногорски/ хрватски/ бошњачки/ македонски итд. културни чин него да је он аутентично српски феномен, везан превасходно за простор Србије: створен је на српском културном простору, инициран је српским фолклорним и духовно-историјским искуством, а обогаћен свим оним разноврсним културним кодовима који лепоту музичке националне сцене проширују и потенцијално узносе до свакога човека на планети. Гуча је музички центар једне аутентичне народне културе која се мора осећати и доживљавати као не само национални него и као светски феномен.

Ако добронамерно размишљамо о томе како би се Драгачевски сабор трубача у Гучи могао даље развијати, онда бисмо морали констатовати да би још доследније, темељније и упорније морао постати како национално заснован тако и интернационално препознатљив и делотоворан, како традицијски укорењен тако и уметнички разигран и убедљив. Сабор трубача у Гучи је одавно већ престао да буде једна регионална, искључиво драгачевска светковина, него је постао (нео)фолклорни културни догађај највишега реда. То је могло да се деси јер је у међувремену, за последњих шест деценија колико Сабор траје, уметност трубе постала несумњив и веома важан идентитетски чинилац српске културе. Другим речима, у чаробним звуцима које производе истински мајстори трубе, почели смо да препознајемо нешто суштински важно за само биће српске културе, па и за могућности сложенијег музичког кодирања. Зато Горан Бреговић у жељи да начини један сложени балкански музички израз, комбинује српску трубу, најчешће са циганским, ромским модусима, те бугарским женским вокалима, а резултат јесте нешто веома особено на плану естетских догађања које можемо звати колико етномузичким толико и World-music феноменом. Тај чудесни сплет музичких кодова показује нам истинске изражајне могућности овога звука који је кренуо од чисте забаве, а онда се уздигао ка заносној уметности. Осећајући добро овакве изражајне могућности, Емир Кустурица је сјајно овакав звук уклопио у сложене филмске кодове, па је чак уметност филма приказао као некакву врсту етноопере или драмске нарације засноване на моћним музичким ритмичким структурама. Српска труба је данас овладала много сложенијим изражајним репертоаром него што је то било на почецима Сабора трубача, у време када је Бранко В. Радичевић Мачиста с пријатељима осмишљавао овакву светковину трубе и народне културе или када се на тој светковини већ појавио такав велики мајстор какав је био Радован Бабић.

Ако је тако, а јесте, онда више немамо права да се нехајно и непромишљено односимо према догађањима на Драгачевском сабору трубача, као што немамо права да се понашамо као да се у Гучи дешава нешто узгредно и неважно, тривијално и пролазно. Зато је неопходно да истинске зналце у овој области музике, уметности и културе укључимо тако да се укажу и неки нови, недовољно сагледани и активирани аспекти феномена. Сабор мора, с једне стране, да се увек обнавља у оној својој изворној, традиционалној и исконској перспективи и, с друге стране, мора увек да иде даље и да открива неке нове изражајне, уметничке могућности. Сабор у Гучи мора да буде и даље велика демократска забава, али и да буде извор нових уметничких догађања; мора бити носилац традиције, али и самосвесни модерни и постмодерни естетски феномен; мора бити народски спонтан, али мора бити осмишљен и на плану културног туризма и културне индустрије, обогаћених снажним маркетингом и добрим, ефикасним менаџментом. Оваква сложевина може да се успешно конституише и изведе само ако се развије озбиљна стратегија заснована на интегративном сагледавању свих аспеката феномена српске трубе и њеног драгачевског гнезда у Гучи: ти аспекти треба да се разлистају од фолклорне и етномузичке основе, преко моћне забаве и необуздане игре, до рафиниране уметничке изражајности и пуне културне самосвести, а све то би још требало да буде пропраћено снажном привредном активношћу и менаџментом у светским размерама. Српска труба се одиста далеко чује, а пре свега би требало ми сами добро да разазнамо шта нам она све поручује и шта све од нас у будућности захтева! Ако без предрасуда волите живот, морате волети Драгачевски сабор трубача! Нека живи српска труба и култура која је њу изнедрила!

(Реч домаћина Сабора на отварању Драгачевског сабора трубача у Гучи 13. августа 2021)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна