БИО ЈЕ ПИСАЦ ЉУДСКОГ БОЛА: Прерани одлазак српског књижевника Мирослава Тохоља (1957-2021)

Јован Делић

26. 07. 2021. у 07:40

ОДЕ прерано: прозни писац је у 64. години у пуној снази и зрелости. Знам да је имао књигу приповиједака у рукопису, од којега се тешко одвајао.

БИО ЈЕ ПИСАЦ  ЉУДСКОГ БОЛА: Прерани одлазак српског књижевника Мирослава Тохоља (1957-2021)

Фото Н. Фифић

Знам да је паралелно радио и на једном роману. А имао је огромну, богату и потресну грађу.

Сад је смрт испод свега подвукла црту. Још један прекинут опус српског писца. "Поспремање стола" тек предстоји.

Почео је као неоавангардни писац. Звали су га "постмодернистом". Он у постмодернизам - посебно у његове идеолошке премисе - није вјеровао. Видјело се одмах да је "лудо" даровит писац. Свака књига му је, до Грађанског рата, награђивана у Босни и Херцеговини. Имао је лијеп статус и био "књижевна нада". Роман "То снива лампарија" (1979) дочекан је као иновација и продор новог сензибилитета. Услиједила је награда издавачке куће "Свјетлост".

Исти издавач га је наградио и за књигу приповједака "Апотекаркин рај и мушке ствари" (1981). Роман "Господар срца" (1986) наградило је Удружење књижвеника БиХ, а придружио се својом наградом и град Сарајево. Најбољи у том низу је роман "Стид" (1989) који је остао ненаграђен; истина, налазио се у најужем кругу романа за НИН-ову награду. Тим романом је Мирослав Тохољ постао значајан српски писац. Зато би га требало реактуализовати и обновити.

А онда су дошле крваве деведесете - рат. Мирослав Тохољ се нагледао и надоживљавао ужаса. Животно искуство и свакодневни сусрети с људским болом изискивали су промјену поетике. Тохољ је дошао до поетичког увјерења да књижевност која превиђа, чак игнорише људски бол - није књижевност. Неће јој помоћи никаква "техника" ни "мајсторство". То нипошто не значи да Тохољ занемарује мајсторство: искуство људског бола треба што је могућно боље и увјерљивије уобличити и испричати. Тако је Тохољ постао писац људског бола. Слиједиле су књиге "Кућа Павловића" (2001), "Мала Азија и приче о болу" (2002), "Венчање у возу" (2007), "Звона за Тројицу" (2002), "Сестре" (2013), "Врста која изумире (избор)" (2016). Пратиле су их награде: Задужбине Бранка Ћопића при САНУ, Задужбине Иве Андрића, "Бора Станковић", "Светозар Ћоровић", Вукова награда.

Тохољ је о рату писао оно што је видио и доживио, убједљиво и даровито, потресно. Ко је прочитао "Кућу Павловића" и поглавље о змији која долази да пије млијеко крај погинулог младића, тај зна шта је туга. Ко је читао Тохољеве странице о сеоби костију из Сарајева - "Малу Азију и приче о болу" - о мајкама које су остале без синова и о сестрама безбратницама, тај зна шта је ужас дочаран у литератури. Смисао приче и причање је у поштовању људске унутрашње ране, рањене душе. Савремена књижевност затвара очи пред брдима несреће. На савременој прози је да отвори аутентичне приче о људском страдању и болу, да приповиједа не лажући, отворена за патње и људско страдање.

На уручење Андрићеве награде Тохољу дошао је Милорад Павић. Честитао је Тохољу и рекао да су му приче изванредне, а жирију честитао на храбрости. Не знам шта је ту било толико храбро, али је било пријатно чути Павићево:

"Свака част!"

Мени је сметао наслов "Мала Азија", и то сам рекао Тохољу. Боље би било да су у наслову "Приче бола". Наслов сужава значење Мале Азије и може одвести у једнострано читање. А Мала Азија није само Турска нити ислам, већ је била и Византија. Тамо је и Богородичин гроб. А Турска и ислам - то је огроман свијет и ужасно велика и сложена тема. Не упрошћавајмо.

Писац је имао своје разлоге: "Овако то виде и осјећају моји јунаци, а не бих се са њима сукобљавао".

Тохољ је и у "Малој Азији" показао приврженост Андрићу - врхунска приповијетка "Колац" се не заборавља - а близак му је и по обузетости историјом и легендом. Веома се приближио искуствима оне прозе што ју је Љубиша Јеремић звао "проза новог стила" и постао је најдосљеднији настављач те прозе. Та проза често има један симболични, драгоцјени нанос који се јавља у низу живих и тешких слика, као код Драгослава Михаиловића. Љубиша Јеремић се веома залагао, као члан жирија, да Тохољ добије Ћоровићеву награду. Да се зна!

Идеја понављања зла кроз вријеме, кроз историју, прожима Тохољеву прозу. Одговорност за људски бол и страдање ту идеју појачава, па ће се у Тохољевој прози налазити мотиви зла и страдања понављани кроз читаво XX стољеће. Прича "Божићно јутро" о Григорију Божовићу почиње као да је пишу Џојс, Кафка или Киш - истражним поступком. Кроз "претрес" и саслушање сазнајемо кључне моменте из живота Григорија Божовића. Он је осуђен и "ликвидиран" између Бадње вечери и Божића. Божовић по говору разазнаје да је његов ликвидатор православац из Лике, који је раскрстио с религијом и спреман је да изврши сваки задатак, па и убиство. Та је прича дубоко из наше несреће и раскола.

Прича "Глава" развила се из ратне анегдоте у причу страве и ужаса у коју писац уноси елементе језивог хумора. Рат показује настрану страну човјекове природе, па ова прича подјсећа на ратне приповијетке Драгише Васића.

Нешто од духа Васићеве прозе налазимо и у роману "Звона за Тројицу". Младост "отиче као вода" понирући у ратовима у крас и пијесак попут понорнице без новог извора. Та је књига о Хуму и Херцеговцима у посљедњих вијек и по; роман о угрожености светости мјеста и времена, биља и човјека. Човјек у туђој царевини расцијепљен је и отуђен: туђ у туђој држави, туђ у војсци, туђ у породици, он и сам себе презире као туђинца. Људи хрле за златом у туђи свијет заробљавајући себе у туђини.

Ријетке су књиге у којима се поклања толико пажње коњима и биљу и у којима се доводи у питање исправност антропоцентричног погледа на свијет. Ни храм ни звона за Тројицу нису подигнути. Једино роман звони за потонулом младошћу која је отекла као вода. Остаје ријеч о болу, надахнута и одболована. Остаје прича.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)