ЕКСКЛУЗИВНО Мецосопран Елина Гаранча: Српска креативност надалеко је позната

ДИВА која не воли да је називају звездом, што без сумње одавно јесте, Елина Гаранча, жена чије је извођење Кармен у славном Метрополитену попут експлозије одјекнуло у целом оперском свету - стиже први пут у Београд, где ће 4. јула на Ташмајдану, у оквиру Белефа, запевати управо ролу заносне Циганке, на концертном извођењу омиљене Бизеове опере и са нашом Маријом Јелић као Микаелом.

Фото Holger Hage/Deutsche grammophon

* Расли сте у "музичкој" породици - када сте се и како усмерили баш ка певању и опери?

- Одлучила сам да постанем оперска певачица након неуспеха на пријемном испиту за глуму. Откако памтим, привлачи ме светлост позорнице, дословно сам одрасла у театру и уместо да сањарим како ћу постати некаква принцеза - сањала сам о томе да будем звезда. Никада се није радило о новцу, слава је оно што ме је привлачило и тада, те је мој првобитни избор био каријера глумице - но нисам примљена у глумачку школу, јер моје извођење једноставно није било довољно добро. Бринула сам се, шта ако ништа не умем да радим добро? Да бих буквално преко ноћи - усред једне бесане децембарске ноћи, донела одлуку да постанем певачица. Обожавам театар, желела сам да проведем живот на сцени и знала сам да је то једино место где истински припадам.

* Свирате ли каткад клавир или виолину, имате ли можда жељу да се опробате као диригент, будући да сте за све то учили?

- Студирала сам и клавир, да, што ми је од велике помоћи када самостално учим нови певачки репертоар, но врло ретко засвирам тек забаве ради. Сувише је других дивних ствари у животу, које радим када имам времена за себе. Морам признати да ми је идеја о дириговању у више наврата пролазила кроз главу, но убрзо би је "сасекла" спознаја да је то сувише комплексно умеће, те да бих вероватно завршила погубљена у мноштву детаља уместо да просто уживам у лепоти и поруци неког дела - што као певачица могу.

* Летонија је земља са дугом и богатом певачком традицијом, "Сви певају у Летонији" рекли сте и сами једном. Да ли је то у вези са руском оперском традицијом или не?

- Певачка традиција сеже много даље у прошлост, и иако је руска оперска традиција свакако извршила велики утицај на летонску културу, та искрена и тачна изјава "Сви певају у Летонији" значила је много више од простог "одјека руске школе". У Летонији - пева се посвуда. Хорско певање је многим генерацијама део обавезног музичког образовања, постоји огроман број народних песама које ама баш сви знају, воле и радо певају кад год су у прилици. Летонија је можда сива и тмурна због много чега, али ко мари када се увек може запевати!

* Шта знате о Србији, за које сте наше уметнике или друге познате личности чули?

- Знам да су српска креативност и маштовитост надалеко познатe, а да је култура проткана ватреношћу вашег темперамента и неочекиваним. Још никако не успевам да нађем довољно времена да прочитам неку од књига вашег великана Иве Андрића, што ћу свакако учинити чим буде прилике. Остали супернадарени и интригантни људи из Србије који ми у први мах падају на памет су виолиниста Немања Радуловић, који је део моје велике фамилије обухваћене етикетом "Дојче грамофон", и наравно - Марина Абрамовић у чијем је скорашњем оперском пројекту "Седам смрти Марије Калас" требало да певам прошле године у Напуљу, но извођење је нажалост одложено.

* Како бисте описали програм београдског концерта, шта нам најављујете?

- После ове изузетно тешке године за све нас, желели смо да поставимо програм који ће људима донети радост, безбрижност и дах истинске среће, баш сад на почетку лета. Свима нам је доста драме у последњих годину и по, због чега је та веселост репертоара била изузетно важна за нас. Није потребно ни рећи колико је задовољство мојим колегама и мени донео изузетан заједнички наступ у Будимпешти.

Дакле, спремите се за ватромет.

Фото Holger Hage/Deutsche grammophon

* Учествовали сте у сензационалној продукцији "Парсифала" руског редитеља Кирила Серебреникова на сцени Бечке државне опере - каква је била? Познајете ли новог директора те опере, "нашег" Богдана Рошчића?

- Опера је скривени бисер који чека оне способне да довољно отворе своје умове и душе. Богдан и ја знамо се дуги низ година, лично и професионално, путеви су нам се укрштали кроз мноштво ситуација и пројеката. Верујем да ћемо се поново срести пре или касније. Култури и музици потребни су такви, искусни посленици, са јасном визијом - данас можда и потребнији но икада пре, за последњих пола века.

* Која је ваша омиљена улога у мецосопранском фаху?

- Данас? Хаха... Моја омиљена рола је баш увек она коју тренутно радим или певам и откако путујем по Европи као Бизеова Кармен - поново сам у највећој љубави управо са Кармен. Но да сте ме питали у децембру, била би то Далила - док бих, да сте ме питали усред неке ноћи, највероватније ипак рекла да је то Амнерис. Сањарила сам о тој улози још као дете, а данас је то и даље сан, сан који живим.

* Мислите ли да су сопрани (и тенори међу мушкарцима) увек највеће звезде, на штету певача осталих фахова?

- Зависи од тога шта се подразумева под тим "највеће оперске звезде". Тачно је да су сопрани и тенори много изложенији, израженији, уочљивији но мецосопрани или баритони (да не помињемо бас и алт), но јасно је да је то у вези са природном еволуцијом оперског репертоара у коме су све велике улоге некада биле писане за сопран и тенор. То је напросто бољи "оперски маркетинг". Ми мецосопрани задобили смо пажњу и љубав композитора доста касније, али са друге стране налазим да је наш репертоар много разноврснији, слојевитији, па и забавнији. Као мецосопран ви дословно можете постати било ко, и не бих мењала ништа у овој својој позицији.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације