ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Сужава се српски културни простор

Петар Пијановић

29. 06. 2021. у 16:34

ЗА живота и у историји човек и народи производе знакове културе по којима се они разликују од других.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Сужава се српски културни простор

Фото П. Митић

Језик и писмо, са њима и књижевност, припадају оним знаковима који имају изузетан значај. Без њих не би било ни писане културе, а она је мера наше цивилизације и културе памћења. Изван тога или са тим у вези језик и писмо битан су део националног идентитета. Када кажемо писмо мислимо, пре свега, на ћирилицу која је, као и глагољица, старо словенско писмо. Стари тип ћирилице код Срба, преко нове руске азбуке, захваљујући Сави Мркаљу и Вуку, замењен је њеном грађанском близнакињом. Вуковица је код нас озваничена 1868.

Од најстаријих наших ћириличких споменика из 11. века Темнићког натписа и Хумачке плоче ово писмо је уз наш језик основни знак српске културе. Њен најрепрезентативнији споменик настао крајем 12. века је Мирослављево јеванђеље. Оно је по лепоти графије, илустрација и осталих украса узорни део не само српске, већ и светске баштине. На истом писму у његовом еволутивном развоју настала су најзначајнија дела од Светог Саве до Његоша, од Вука па све до Андрића који је ћирилицу у писању нарочито често користио током друге половине свог живота. О штампаним делима и не треба говорити јер се то добро зна. Ово значи да светлост ћирилице осветљава нашу прошлост помажући да се види све оно што јесте плод српске писане културе. По томе је то писмо у нашој култури примарно, док је глагољица у средњем веку била оно што је латиница у новијој историји Срба само корисно помоћно средство.

У развоју ћирилице често су рефлектоване противуречности у друштвеном животу, положају српског народа и идејама угледних личности, а посебно зналаца језика и књижевности. Код Срба који су после Велике сеобе судбину везивали за Аустрију, упркос добијеним, врло често изиграним повластицама, тамошње власти и католички клер нису гледали са наклоношћу на наше писмо пошто је оно за њих било знак туђе и њима стране културе. Положај ћирилице под Турцима био је још гори.

Док су Срби у матерњем језику и ћирилици видели средство очувања етничке самосвојности, аустријске и турске власти настојале су да тај идентитет доведу у питање и пониште. Српски црквени великодостојници у Вуковим реформама, које су у Аустрији биле под "контролом" високог царског чиновника Јернеја Копитара, видели су отклон од старе језичке и духовне традиције. Посебно су били гневни на Вука јер је "латинизовао" писмо уводећи у азбуку једно латиничко слово ("ј").

И кад се усталила у српском језику ћирилица је бивала на разним искушењима и у новија времена, тачније и у првој и у другој половини 20. века. "Заслуга" за то имао је и сам Јован Скерлић. Наивно верујући да су Срби и Хрвати један народ, који има један језик и једну књижевност, велики књижевни критичар и утицајни јавни посленик децембра 1913. године у Српском књижевном гласнику покренуо је "Анкету о јужном или источном наречју у српскохрватској књижевности". У њу су били укључени писци, лингвисти и друге угледне личности високог угледа са намером да се провери Скерлићева идеја о екавском наречју и латиници у језику и књижевности Срба и Хрвата.

Фото П. Митић

Пристигли одговори били су различити и по тону и у одговору на постављено питање. Тада већ времешни Стојан (Константин) Новаковић и млади Александар Белић, од којих се очекивала подршка, били су обазриви и веома уздржани према замисли да се за екавско наречје жртвује ћирилица. Скерлићева идеја остала је "у траљама" и због његове изненадне смрти и почетка Великог рата током исте, тј. 1914. године.

Аустријска окупација која је потом уследила у српским земљама показала је јасне намере окупатора да затре наше писмо са традицијом дужом од хиљаду година. Међутим, Скерлићева неостварена идеја постала је доста устаљена пракса у времену после Другог светског рата: у административном језику или званичном општењу државних органа у Југославији користе се екавски изговор и латиница, а ћирилица је остајала изван те употребе и била пребачена на српски терен.

Где смо данас када је о ћирилици реч? Ово писмо све више се потискује до те мере да му прети нестанак. То, рецимо, доказују штампане књиге, готово све новине и телевизије са националном фреквенцијом које користе слог и "титл" на латиници. Тако друго писмо, маргинализујући ћирилицу, улази у свест гледалаца и читалаца постајући потреба или навика и незамењив део свакидашње културе. Чак ако се то не каже или не признаје, латиница се тиме перфидно намеће и устаљује као главно писмо код Срба.

На погубне последице тог стања скреће пажњу Милош Ковачевић у раду који је објављен у готово прећутаном зборнику Српски културни простор (Матица српска, 2020). Аутор јасно запажа и упозорава: "пошто у међународном стандарду ISO 12199 не постоји одредница српски језик латиница, све што је код Срба написано или ће бити написано таквом латиницом у свјетским библиотечким фондовима књижиће се у хрватску културну баштину". Проблем је и у томе што се то чини и при каталогизовању књига у Народној библиотеци у Београду. Два примера: уз латиничко издање Андрићевог романа На Дрини ћуприја ("Младост", Загреб, 1962) наведен је хрватски језик којим су похрваћена и Прољећа Ивана Галеба ("Комерц књига", Београд, 2008) Владана Деснице. Због латинице језиком су похрваћена и нека дела Алексе Шантића, Растка Петровића и Бранка Ћопића.

Ту појаву у окружењу систематски прати и настојање да се устали термин србијанска књижевност. Она се доводи у везу с писцима који живе у Србији, док српске писце изван тог простора сврставају у хрватску, босанску или црногорску књижевност. О томе мало ко брине. Ако се на то тешко може утицати, мора се утицати на то како се атрибуирају српски писци и њихов језик код нас без обзира на то да ли су им дела штампана ћирилицом или латиницом. Ако остане тренутно стање, наш језик биће потиснут са подручја где вековима траје, а тиме сужен и српски културни простор. Чинимо ли све што треба да се стање промени? Нисам сигуран. Зашто је то тако?!

ОДБАЧЕНЕ ИЗМЕНЕ ЗАКОНА

Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.

Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)