КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Повлашћени светови

Пише Слађана Илић

15. 06. 2021. у 15:33

ЗБИРКА прича Небојше Лапчевића, "Рукопис у теракоти", необичан је преплет митова, легенди, библијских мотива, историје и савремености.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Повлашћени светови

Слађана Илић

Оно што на читаоца оставља најјачи утисак јесу игре с приповеданим временима и местима, са самом природом приповедача и јунака. Наиме, сви јунаци прича окупљени у овој збирци, свако на свој начин, чезну за повлашћеним световима. Они су мистериозни, велики усамљеници, често интроверти, истовремено и необични авантуристи, ствараоци и посвећеници, понекад и маргиналци, који желе да се одмакну од стварности - од манифестација условљених историјом, понекад и од болести и неминовног одласка ближњих. Њихове руке увек су испружене "ка светлости, ка далеким обалама новог света".

Због тога су њихова уточишта у ониричком. Ту је могућа паралелна егзистенција, онаква за каквом чезну. Она је могућа и у временским одсецима који су такође паралелни, а не припадају свету снова, већ су негде "мед јавом и мед сном". Из њих се, по нужности која проистиче из реалности, може искорачити, у њих је могуће вратити се и окренути се себи. Слободни смо да кажемо да на таквим странама ове књиге осећамо одјеке светова литературе Горана Петровића, могућих светова у које искорачују, у којима бораве и из којих се по нужности враћају и јунаци његових дела.

Неки од јунака прича Небојше Лапчевића у различитим околностима и у сложеним душевним стањима срећу се са својим двојницима, које најчешће не препознају, неки од њих са својим анимусом или анимом, водећи разговоре који су готово увек обојени еросом.

Код већине његових јунака ерос је жив, присутан, па читалац уочава да јунаци углавном воле себе, уживају у себи, као и у другима. По експлицитности еротике која је врло функционална и, не тако честа у нашој савременој књижевности коју пишу мушкарци, одликују се ове приче.

Већина јунакиња су, како се приповеда, "појебљиве", "природних сиса", "блиставог, блудног изгледа", "разбуктале као александријска библиотека", с јасним намерама и жељама које неупитно реализују.

У неколиким причама које се заснивају на тим мотивима еротске жеље и игре представљене су и онако како је то карактеристично за ренесансну књижевност. Неке од њих приповедају жене:

"Јарбол једанпут подигнут не престаје бити јарбол, док га не сруши онај који га је подигао. Ја сам га подигла. Протегни се, јарболе, са својим јарболиштем, на четири ветра што држе као зид четири стране света."

У некима од тих прича уочавамо употребу ироније у функцији снижавања конкретне ситуације, као и у функцији снижавања тековина одређеног друштвеног тренутка, на пример, титоистичког раздобља, наизглед просперитетног, спокојног, посебног по братству и јединству, у којем се понекад дешавало и нешто о чему се не говори:

"Уста су му зјапила дугим језиком попут отвореног шлица на гаћама `харашовкама`, које је просто обожавао. Од служења војске на Брионима су му, како је он шеретски говорио, `легле те хлаче илити домаћинке, сада боксерице, срцу тела мога`. Месечина је све то осветљавала неуједначено, његову шепаву, рањену ногу. Никада није хтео да призна да ли се сам пушком упуцао или је то учинио друг нехотице ил` с намером. О томе се никада не говори".

О чему год да је прича, она је увек о причању, можемо закључити из "Рукописа у теракоти", као што је свака прича из те књиге о Адаму и Еви, што осим до сада наведених потврђује и "Прича о сејачу". И колико год би нам се, као обичним људима, а посвећеним читаоцима, учинило да о томе знамо много, разумећемо да нам писац имплиците казује да је то ипак тера инкогнита. У хармонији с музиком и биљем - Адам одлази у повлашћени свет не желећи ништа да понесе од благодати савременог света, као ни, по Унамуну, "трагично осећање живота". Такав је и Небојша Лапчевић - на путу ка олтару приче и биља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)