КЊИЖЕВНА КРИТИКА -СЛИКА ГЕНЕРАЦИЈЕ: Катарина Митровић, "Немају све куће двориште", "Енклава", Београд, 2020.

Слађана Илић

08. 06. 2021. у 16:34

РОМАН Катарине Митровић "Немају све куће двориште" поуздана је мапа духовног света свих оних који су, бар на нашим просторима, рођени деведесетих година прошлог века.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА -СЛИКА ГЕНЕРАЦИЈЕ: Катарина Митровић, Немају све куће двориште, Енклава, Београд, 2020.

Слађана Илић

Без разлике - њихове личности и расположења карактеришу депресија, или анксиозност - безвољност, различити страхови, немогућност њиховог превазилажења, осећање сувишности, осећање невољености, потпуне дезоријентације - и у духовном и у физичком смислу, невољење себе, отуда и немогућност да се други воли, и патња због невољености или пак одсуства бар једног родитеља, најчешће због болести, па смрти, а неслагање, неразумевање с другим.

Ту је и сексуална дезоријентација или пак окренутост бисексуалности која, вероватно, пружа неки вид вишемогућности, можда осећање да се бар о нечему може одлучити, да се нешто може изабрати, да ти избори могу бити разнолики, да се над нечим, или неким, може владати.

Ту је и окренутост пороцима као вид одустајања од себе и од свега, оличена у конзумирању дрога и алкохола, а некада и вид окретања световима у које се залази конзумирањем наведеног - као вид утехе, тренутности која је какав-такав одмак од реалности.

Фото Промо

Ту је, наравно, и када није експлицитно, неповерење у систем, у било који вид институције, зато што, у ствари, не функционише примарна, незадовољство што се живи баш овде и баш сада.

Када се све то сабере, ако ту генерацију и њихово стваралаштво сагледамо са психолошког и социолошког аспекта, то би у нама, и не само у нама, могло да изазове озбиљну забринутост - за појединца, за садашњост и будућност читавог друштва - за његово здравље и културу.

Но, ако се осврнемо на феномен младости уопште, на стваралачке изразе различитих генерација у младости, уочићемо много сличности и неколико разлика.

Сличност би се огледала у личној дезоријентисаности, испитивању свога ја, његових могућности и ограничења, сексуалним и другим експериментима, укључујући и експерименте у стваралаштву, потребу за стваралаштвом, незадовољство односом са ближњима.

Разлике би се огледале у следећем - свет оних који су некада били млади, док су били млади, карактеристичан је по одсуству потребе за специфичним духовним комфором, који условљава нечињење, као и по великој потреби за бунтом. Та реализована потреба је, бар у уметности, дала сјајне резултате. Тога смо свакако свесни када слушамо стару а добру музику, када гледамо старе филмове - сећамо се појединаца који нису више међу нама, а без чијих се дела култура не може замислити и која чак и време у којем су живели боји другачије, чини чак да и чињенице тог времена унеколико, у појединим сегментима, прихватамо са сентиментом.

Роман у стиховима Катарине Митровић свакако је експеримент - по питањима форме.

Јунакиња тог романа, двадесеттрогодишња Милица, прича нам своју причу, причу своје генерације, причу која је добрим делом настала на основу психотерапијских сеанси.

Но, Милица добро зна - њој недостају јасно постављене границе, од ње се заправо ништа не очекује, тек она ништа не очекује од себе - не даје нити добија. Милица нема своје духовно упориште, нема "двориште". Све наведено сигуран је пут у депресију.

То немање она смешта у авион - потхрањује слабу наду, (под)свест која шапуће да ће тамо бити боље, јер, како цела њена генерација мисли, или бар већина, свуда је боље него овде и сви су бољи него ми. У тој мимикрији такође неће бити "дворишта", упарво зато што је јунакиња на пут понела себе. Но, можда ће тамо, упркос свему, успети да напише причу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)