ПРОФЕСОР ЖИВОТА И ПЕРА: Објављена књига - Споменица Драшку Ређепу, ненадмашном есејисти, критичару, ерудити

Д. Богутовић

31. 05. 2021. у 14:00

СВЕТИОНИК у магли, "симбол звезде северњаче", "интелектуални десетобојац", "гроф од Новог Сада", "доктор живота", "барокни краснописац", "енциклопедија која хода", "скандал мајстор", "професор оспоравања", "маг различитости", "усмењак"...

ПРОФЕСОР ЖИВОТА И ПЕРА: Објављена књига - Споменица Драшку Ређепу, ненадмашном есејисти, критичару, ерудити

Фото Д. Дозет

То су само неки називи којима је означаван животни и професионални профил непоновљивог Драшка Ређепа (1935-2019) коме су тридесет пријатеља исписали књигу - споменицу. Зборник "Вертикална генерација доктора Драшка Ређепа" приредили су Бошко Сувајџић и Бранко Златковић, а објавили Вукова задужбина и "Прометеј".

За пуних 65 година неуморног прегалаштва Ређеп је објавио више од 60 књига, пишући највише есеје које је, како је добро приметио Срба Игњатовић, "рехабилитовао као прворазредну прозу".

- Писао је епистоле, анегдоте, описивао личне доживљаје, културна и друштвена збивања, коментарисао сликарство и филмове, успешно се огледао у уредничком послу. Заправо, шетао се кроз векове и територије српских и страних земаља и на свој, јединствен начин општио са целом књижевношћу. Ако бисмо покушали да набројимо писце којима се бавио, била би то литерарна енциклопедија. Ако бисмо набројали жанрове у којима се огледао, била би то обимна теорија књижевности - пише академик Нада Милошевић Ђорђевић.

Између осталог Ређеп је, подсећа Зоран Колунџија, жирирао све што му је било пред очима и на памети: од награде Авноја, мис Југославије, Струшких вечери поезије, филмских фестивала у Пули, Москви и Нишу, ликовног бијенала у Бањалуци, до многобројних књижевних награда међу којима је и "Меша Селимовић".

- Отворио је, готово по правилу са каталошким предговором, стотине изложби, промовисао неколико пута више књига и публикација. Писао је и колумне за неколико дневних листова (међу њима и "Вечерње новости") и недељника. Критицизам му је био јачи од сваке вере. Пре свега, био је критичар живота, последњи који је још писао епистоле из свог салона у Ћирпановој 49 у Новом Саду - бележи Колунџија.

- Опсесивно је био везан са темом и судбином Војводине Старе, изричито сматрајући да је Војводина менталитет, а не географија.

Није трпео нетолеранцију и провинцијски укус. Био је један од свега седморо који су положили цвеће на гроб Светозара Милетића на дан 100-годишњице његове смрти.

Фото Приватна архива

Стигао је Ређеп да се дописује са Ивом Андрићем, Милошем Црњанским, Андреом Мороом, Вељком Петровићем, а њега су сликали Коњовић и Омчикус, Ходи и Стојков, обоје Михаиловића, Матић и Беара, Бојан Цветковић и Петар Ћурчић, истиче Колунџија и додаје да је знао да буде и нескроман, "али увек са камерима ироније". Када се захваљивао на Фебруарској награди, коју је, иначе, годинама оспоравао, пред препуном двораном у СНП једноставно је признао: "Разумем вас, бољега било није!"

Годинама је водио Одбор за награде у области уметности Вукове задужбине и према сведочењу Миодрага Матицког, који је у међувремену такође минуо светом, никада није омашио, чак и кад су у питању били млади писци:

- Све време умео је да наслути и писца који долази и дело које ће се разгласити и примити код читалаца. То јесте дар, без кога не помажу научни апарати, фусноте, теоријска препричавања познатог. Да, смем рећи, феномен Ређеп.

Сећање Мирослав Антић, Јелка и Драшко Ређеп, Фото Приватна архива

Истичући да Драшко није био особно наклоњен спорту, Александар Гаталица примећује да је једини спорт који је неговао било стално унапређење малих сивих ћелија:

- Драшко је волео памет и паметне људе; волео је паметне књиге; волео је паметне разговоре. Изнад свега је презирао глупост. Подсмевао јој се у свим облицима: у људским судбинама, промашајима, нарцисоидностима, малограђанштини. Ово последње нарочито је оштрило његов хуморни тон.

ДРАГОЦЕНА ПИСМА

РЕЂЕП је поседовао енормну епистоларну енергију, коју је расипао нештедимице, на све четири стране света. Између осталих више од пола века дописивао се са Миливојем Павловићем који каже:

- Писао је на старој ћириличкој машини, а додатне напомене писао је руком. За ову књигу издвојио сам десетак његових писама, важних за уобличавање прецизније слике о књижевној, културној и медијској клими у Новом Саду, Војводини и Србији у последњих пет-шест година, с ретроспекцијом на низ деценија уназад.

Разбарушен, неухватљиво непредвидљив Драшко је био оличење свих могућих дисциплина - читања, мишљења и маште, пре свега. На необичан и самоуверен начин, неочекивано је проницао у ствари овога света, постајући други и бивајући свој у исто време, бележи Ненад Шапоња.

Ређепов разуђени живот као да је одабран из мота Душана Матића: "Човек не живи са истином, ни с лепотом, он живи са другима." Многа су лица чинила поглавља његовог живота: писци, глумци, режисери, сликари. Духовит, ироничан, пун досетки једном је написао да има три брака: са Јелком у сјајном животу, али и друга два, такорећи незванична и духовита, са Војводином и Шумадијом, забележила је Гордана Влаховић.

О свом пријатељу у књизи пишу и Славко Веиновић, Ана Крду, Ђезе Бордаш, Мирослав Радоњић, Ђорђе Д. Сибиновић, Бисерка Рајчић, Марта Фрајнд, Миле Тасић..., а стиховима су му се одужили Мирољуб Тодоровић, Зоран Хр. Радисављевић, Бошко Сувајџић, Дејан Матић, Коља Мићевић, Снежана Миладиновић Лекан. Неко од њих је добро приметио да је Драшко можда о себи оставио понајбољи кроки аутопортрет назвавши себе - бандом од једног члана.

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)