НИЈЕ ВЕРОВАО У ЗЛО МЕЂУ ЉУДИМА: Сто година после одласка великог српског песника Алексе Шантића (1868-1924)

СЛИЧАН вечити дечак "голубијег срца" био је и Бранко Ћопић. Није случајно што су, под притиском силе у коју нису веровали, обојица завршила "растројених живаца". И обојица су, пред крај, привидела црне коње и јахаче који долазе, Шантић пре Другог великог, Ћопић уочи рата за југословенско наслеђе

Фото Музеј Херцеговине, Фото студио А. Зимоло

ИМА оглашених писаца који делују неживо још за живота. Вештачки се одржавају у књижевном оптицају путем медијских, академских и политичких помагала. Дотле, има оних упорно отписиваних, али никако да их прошлост прогута. Такав је случај са Шантићем, чији стихови трају читаво дуго столеће након песниковог физичког згаснућа. Народ их је посвојио, барем оно што народу одговара, кроз многе нараштаје. Остао је да живи, не само као историјски монумент, него и у севдалинки и у модерној шансони, у отпорном одсечном покличу, у изразу саосећања за скрајнуте и поражене.

Разуме се, све то мрзитељима није сметало да, у доба када је песников народ изгоњен из Мостара и ближе околине, његову бронзану фигуру симболички сруше у Неретву. Изгон се уставио на линији невесињског фронта, те проверене и Шантићем давно опеване "колијевке лава". "Ко отвори Алексу Шантића", писао је Перо Слијепчевић, "он ће и после сто и више година моћи осетити чим се заносио најбољи део нашег народа у часовима кад се спремало и вршило наше велико ослобођење и уједињење. То је библија наших најбољих врлина којима смо победили врага". Шантића су описивали као узорни лик српског човека и тај опис опстаје у разним стилизацијама, довољно отворен и за друге.

Данас, одвише олако замерамо Шантићевој интелектуалној генерацији што је похрлила у сједињење са србофоним народима. Овако деградирани, и сами можемо појмити разлоге због чега се тај подухват чинио као целисходно решење. Шантић, за разлику од побратима Дучића, није дочекао да види зверске плодове србофобије која траје, али је у једној од позних песама ("Тема", 1921) с тугом евидентирао њене заметке, не хотећи да више пева о томе: "Како се Србија, да би била с братом, / У темеље братства узидала сама? / Како с њеног блеска са нас оде тама, / Па сад браћа на њу бацају се блатом?"

Остарели Црњански је тврдио, на својски провокативан начин, да је радије читао Микеланђелове сонете него Шантића, али да је Шантића поштовао... Нарочито (додајемо!) у поређењу са Дучићем. Али је Црњански, потписник песме "Ја, ти и сви савремени парови", управо у Шантићу могао препознати претечу у размаху чулности у српској лирици. На пример, у песми "Младост": "Дишући силно, горели смо тамо / Ко два гријеха, као ватре двије; / Ниједно од нас више знало није / За дан и јаву... Ми љубљасмо само..." Песник из Мостара пева оновремску градску љубав, пуну скривања, препрека и игара, али уједно одбацује папирне "стихове и риме", опрезе и обзире. Промичу Шантићевим стиховима сапетог али јаког еротског набоја, закопчане и далеке, Емина и Шерифа, и друге мамне женске појаве. Ерос потискује наметнуте културне препреке и међе, младост се ослобађа и тражи своје.

У доба када му друг из Требиња стилизује хладне и далеке, у нас невиђене сценографије, Шантић изводи, као засебан квалитет, изврсно сакројене описе локалног колорита. У сонетима и другим строжим формама, уобличава сплетове појединости градске и руралне, дочарава их истанчаним вуковским језиком, било да је реч о ситним кретањима у завичајном пејзажу, или о призорима са улице или друштвене периферије. Ђацима из титовске епохе биле су дојадиле поуке о социјалној солидарности низа његових изразитих песама из читанки. А проговарала је кроз њих српска хришћанска самилост, не револуционарни програм. Шантић, из своје миле чаршије, одлази у народ из којег се статусно издигоше његови преци. Онамо сагледава муку и тегобу, али и борење и снагу што обнавља и његове сустале моралне снаге.

Тај тежак који замахује "красном" (крампом) по каменитом тлу, у Шантићевој лирској оптици израста у појаву исполинске енергије, грчевит и силан, попут скулптура из Мештровићевог "Косовског циклуса". Обојица су пројектовала формат подвижника, с обе стране Дрине, који изнесоше немогући подухват народног ослобођења, напрегавши "енергију до крајњих граница издржљивости" (Слободан Јовановић). Шантићев лирски позив био је усмерен на сабирање и усмерење те повишене енергије и самопоуздања, у име наслеђеног пута богочовека и напокон досегнуте слободе златне, варљиве и краткорочне.

Из Женеве, Дучић 1902. пише другу Алекси: "Изгледа да Мостар у свему губи длаку. Ко не напредује назадује... Жалосно је што ћемо се сви разићи, али је одвећ велика жртва остати тамо." Жртву коју помиње Дучић, који није имао куд него у освајање даљина, кућевић Алекса као да није осећао. Макар испрва није. Пишући о Шантићевом случају, после деценија, Раичковић истиче да је "поћи у авантуру, свакако, храброст", али да је "остати, често, мучеништво". Мученој земљи мученика треба, саглашава се и Алексин рани глас.

Шантић је особени заточник духовног правца који се међу Русима називао "почвеништво", везаност за своје тло, као основ аутентичног и целовитог развоја културе, отворене али утврђене на властитим тековинама. У осами, као у песми "Часови", Шантић се изнова поистовећује са "опаљеним дрветом". Из земље израстао, све више постаје "само црне земље шака". Осећа временом и сам, сликајући своју собу, да му је тај простор "топла крлетка душе". Дучић је писао да се Шантић "могао бунити против непријатеља сто пута јачег, али не против себе и против својих навика... Мостар беше нешто што је господарило целом његовом идејом о срећи, маштом о слави, смислом о доброти и поноситости..."

Писао је Дука, 1901. из Београда, да је сваким даном све теже писати и, очекујући Алексину трећу збирку, поручује пријатељу да слободно брише и сече све што не ваља...

Рукопис Песма "Лаку ноћ", Фото Музеј Херцеговине Мостар

Ко не напредује, назадује... Шантићева збирка из 1903. доживљава непријатну лекцију аналитичке критике великог и захтевног Богдана Поповића. Како било, лекција је послужила сврси: у песмама датираним у наредне године, највише је Шантићевих антологијских и антологизованих, у свим лирским темама у којима се огледао.

Никуда не одлазећи, потакнут импусима из књижевног центра, Шантић је очито напредовао. Богдан Поповић, опет, предлаже да песму "Претпразничко вече" песник с краја допуни, смисаоно оснажи. И Шантић се одазвао. Ова породична елегија украшава Поповићеву "Антологију новије српске лирике", до данас меродавну. "Претпразничко вече" песников је душевни аутопортрет, призив изгубљеног домаћег раја, синтеза његовог укупног меланхоличног искуства. Песник се у своју собу, у крлетку, увелико повукао, много пре преране старости и болести, сретан и блажен (како је писао другу на даљину) онда када се нађе сам и мишљу тоне у минуле дане...

Сведочанство Сахрана Алексе Шантића , Фото Музеј Херцеговине, Фото студио А. Зимоло

"Шантић није веровао у зло међу људима", сведочио је Дучић. Овакво безазленство свакојако кошта и долази на наплату. Сличан вечити дечак "голубијег срца" био је и Бранко Ћопић. Није случајно што су, под притиском силе у коју нису веровали, обојица завршила "растројених живаца". И обојица су, пред крај, привидела црне коње и јахаче који долазе, Шантић пре Другог великог, Ћопић уочи рата за југословенско наслеђе. И обојици су њихови часни споменици били предмет одмазде, у том несмиреном дивљању с краја века. Сав њихов морални капитал није вредео ништа, у њима су мрзитељи видели оличења једног неселективно оптуженог народа. Могли бисмо овде поентирати неком Шантићевом мушком крилатицом, али нећемо. Бронзана фигура нашла се опет тамо одакле је збачена, понад моста и старог Мостара. Сенка му милује људе што туда пролазе. И Мостар је, до даљег, симболично, град Алексе Шантића. Јер, већег тамо нема.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ИНТЕРВЈУ - ЗОРАН АВРАМОВИЋ O књизи "Црњански - политичке и друге асоцијације"

20. 12. 2023. у 07:00

Додатак Култура

0 0

ЈЕДНИМ ОКОМ НА ВУКА, ДРУГИМ НА ЊЕГОША: Друго коло сабраних дела академика Мира Вуксановића у издању Архива Војводине

13. 12. 2023. у 07:45

Култура

0 0

ДАЛИ - СПАСИЛАЦ: Двоброј часописа "Градац" посвећен генијалном сликару

06. 12. 2023. у 07:25

Додатак Култура

0 0

СКРОМНИ ДРАГУЉАР РЕЧИ: Сећање на Лазу Лазића (1929-2023)

06. 12. 2023. у 06:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације