ПОГЛЕД ИСКОСА: Четрдесет година Славе

Дејан Ђорић

13. 12. 2023. у 08:50

СЛИКАР Славољуб Слава Радивојевић (Шабац, 1957) ове године слави четрдесет година стваралаштва (1983. године уписао се на новосадску Ликовну академију, коју је и дипломирао).

Својим сликарством, усредсређеношћу на одређену тематику, учешћем на самосталним и групним изложбама и добијеним наградама, привукао је пажњу ликовних критичара, галериста и публике крајем двадесетог и у првим деценијама двадесет првог века. Припада мањој групи наших фигуративних уметника који стално излажу у иностранству. Приредио је три самосталне изложбе у Шведској и последњих година више изложби слика и цртежа у једној од бечких галерија у центру града. Његово дело не може се у потпуности разумети без познавања односа супротстављених снага у новијој српској уметности, подељеној на традиционални блок који предводе сликари и новомедијски, авангардни или експериментални уметници.

Можда је сликарство превазиђено са новом уметничком праксом али постоји рат који се води између два вида уметности, како је приметио Миро Главуртић и више је израз провинцијалног, тоталитарног разумевања авангарде коју поједини критичари и историчари уметности у Србији желе да наметну као искључиви вид уметности. Такво поимање не карактерише западну ни источну уметничку сцену и типично је само за српску у доба транзиције. Радивојевић је један од бораца против таквог схватања а његов опус може се разумети и као прилог демистификацији и разотуђењу новије српске уметности. Као сликар наступа самопоуздано, задржавши понешто од свог младалачког спортског и авантуристичког духа који, сетимо се примера из историје уметности, никада није без значаја за сликарство.

Оно тражи храброст и зато је у многим епохама било прво међу уметностима. Сликар је стално искушаван. Ратник, љубавник, дуелиста, каратиста, појац у црквеном хору, иконописац, фрескописац и, надасве, брижни отац и деда, искуства из свог бурног живота није пренео у уметност већ их је надишао. Ut pictura poesis са правом кажу Хорације и Леонардо да Винчи. Ликовно заинтересован за Београд, Земун, Мачву, Италију, Медитеран и Беч, посвећен класичном, штафелајном сликарству, душевни мир и стабилност пронашао је у атељејској осами уз своју красну ћерку Петру, инспирацију и модел за многе слике.

Најбоља Радивојевићева дела настају у вермеровској атмосфери. Савременици су тврдили да је Ђура Јакшић, познати српски романтичар, сликар и песник, сликао полуотворених уста, као да је желео да свој дах пренесе на платно. Драгоцене тренутке сабирања духа најбоље је описао један средњовековни монах рекавши: "Нигде не нађох души мир осим уз књигу у усамљеном кутку". Радивојевић је као Франс Халс од старих или Ендрју Вајет од модерних мајстора, мир и надахнуће пронашао уз ближње и у свом окружењу. Његово дело непосредно и јасно исијава топлином и финоћом енергије пронађене у кругу традиционалних вредности.