КАРАТЕ МЕЂУ ЊИВАМА И ШЉИВАМА: Радомир Мудрић, шампион и професор на Академији МУП

КАДА сам се те 2015. попео на победничко постоље, у 63. години, нисам био превише узбуђен већ више - испуњен.

Мудрић (у средини) са браћом Јорга / Фото Приватна архива

Постати првак света међу ветеранима каратеа није мала ствар. У ствари, био сам задовољан чињеницом да су моји учитељи и пријатељи Илија и Владимир Јорга сијали од среће због извођења моје кате посвећене њима у трајању од два минута и пет секунди, што је тада у свету заведено као најдужа борба са замишљеним противником - ово је део животне приче мајстора каратеа Радомира Мудрића (67), четвороструког првака Европе, трећег са Светског првенства у Токију давне 1977. и првака света на такмичењу за ветеране каратеа одржаног2015.

Непосредни повод за разговор са некадашњим професором Полицијске академије је његова најновија књига "Сенсеи Радомир Мудрић", коју је написао у коауторству са Ненадом Симићем, такође мајстором каратеа.

У 100 одговора на питања о свом карате путу, Радомир је узбудљиво исприповедао романтичну историју јапанске вештине у Србији, међу нашим њивама и шљивама, од давне 1965, када је први инструктор био Ђорђе Ђуричић са жутим појасом, па до највећих успона нашег каратеа у прошлом веку. Књига је својеврсни "пут у Монтевидео" српских каратиста који су у свет кренули почетком седамдесетих, да би се из свог "карате Монтевидеа" у Токију 1977. вратили као трећи на свету.

Радомир Мудрић / Фото Приватна архива

РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ који су се тада окитили престижном медаљом листом су били са београдског асфалта, а водила су их легендарна браћа Јорга, спортски и шампиони медицине и људске етике. Репрезентацију су чинили Илија Јорга, Душан Дачић и Мудрић

- Ја припадам другој генерацији карате шампиона у Србији и имао сам част да будем у репрезентацији са Драгославом Зеком Божовићем и Душаном Дачићем Дачом, Велибором Димитријевићем Вебом око десет година, до 1984. Јапанској вештини подучавали су нас најбољи спортисти и људи Илија (Иља) и Владимир (Вава) Јорга, које смо наследили у државном тиму. Од учитеља смо спознавали источњачку вештину, али и то како да будемо интелектуалци. Скоро сви смо позавршавали факултете и постдипломске студије - каже Радомир, који је на време дипломирао на београдском ДИФ-у, а на истом факултету је магистрирао и докторирао.

Сећа се Радомир пута у Токио 1977. на Друго првенство света, где су кренули са не баш великим шансама. Приповеда о 16 сати пута и две ноћи проведене у Сингапуру, где су момци први пут видели неонску чаролију Далеког истока и чудили се толиком светлу. Првог јутра, према Мудрићевим речима, у токијском хотелу пробудио га је воз метроа који се из подземља пео уз његов прозор на седмом спрату. И тако, "чудећи се свему", младићи из Београда изашли су на борилиште и почели да побеђују редом. У десет дана првенства, у паузама, дивили су се јапанским пагодама и солитерима, људима и савршеном реду у 15-милионској кошници.

- Право да кажем, тек кад смо се вратили кући и схватили да смо јунаци нације, јер је о нашем успеху нон-стоп читано на вестима, беше нам јасно да смо направили много. Ми смо, враћајући се преко Индије, расправљали између себе о томе да ли смо могли да "бијемо" и Јапанце.

БОРИЛАЧКА арена седамдесетих и осамдесетих је била новобеоградска Хала спортова, а елитни борилачки клуб био је позициониран на Кошутњаку. У хотелу "Трим", један уз другог собе су имали боксерски шампиони Мате Парлов и Маријан Бенеш, Јорге, чувени рвачи предвођени Момиром Петковићем, и сви борци су се по својим програмима заједно спремали за велика такмичења.

- То је била југословенска Спарта у правом смислу речи. Сећам се спаринга са Момиром Петковићем и тога како ме је као крпу бацао по сали увек када би ме ухватио клештима од руку. Када сам се мало одмакао и пет пута га ударио ногом пре него је покушао да ме ухвати - затражио је тајм-аут и после више нисмо спаринговали. Рвачи су, признајем, најјачи људи на свету, али је највише вештине у мом спорту. .

МАЈСТОР спорта, који је рођен у Вршцу као потомак колониста из Лике, објашњава да је све у животу у посвећености, и примећује да вештина, ипак, не може човека да направи комплетним. Говори како су у Малмеу од браће Јорга научили да се кичма не савија ни пред градоначелником.

- На пријему у градској кући уочи такмичења појавили су се људи из хрватског националног удружења нудећи да нам купе свечана одела да "не брукамо" њихову земљу. Јорге су схватиле да усташе стоје испред њих и пред шведским градоначелником одмахнуше главом и рекоше: "Од вас ништа, довиђења!" Узалуд је домаћин објашњавао да су исти прошле године "оденули" кошаркашку репрезентацију.

РАДО се Радомир Мудрић присећа искуства са Италијанима, који су на наш карате свет деловали идеолошки отрежњујуће.

- После Титове смрти правили смо међународни турнир, чији је обавезни део протокола била посета гробу "нашег великана". Италијани су дошли да се такмиче, али када смо им рекли да треба да идемо организовано у Кућу цвећа, глатко су одбили. Питали смо зар им се не допада дело нашег председника, а они су узвратили питањем: "Ко је то?" Није то било фолирање. Схватили смо да су они само спортисти које политика не дотиче и да не знају ни ко је њихов председник. Када сам 1984. изашао из репрезентације био сам им захвалан због ове лекције - говори Мудрић.

Сенсеи Радомир на крају приповеда да је карате вештина која треба да се учи од шеснаесте године, када се стекне ментална зрелост, а да борилачке вештине добијају смисао тек када се заврши спортска каријера и уследи неки нови живот.

- Од 1984. немам тренера већ радим сам свакодневно. Максима су ми речи јапанског самураја Мијамото Мусашија: "Нема ничег ван тебе што ти може помоћи да будеш бољи, јачи, бржи, богатији или паметнији. Све се налази у теби. Не тражи ништа ван себе!"

СЕМПАЈ БРАНИСЛАВ ЛЕЧИЋ

ОД 24. марта 1999. и почетка НАТО бомбардовања, када је распустио свој клуб, Радомир Мудрић не држи подуке из вештине. Ипак, има два семпај ученика - Бранислава Лечића, глумца, носиоца црног појаса пети дан, и Радоша Савића, мајстора каратеа седми дан.

- Лечић ради са мном од 1977, пре него што је снимио "Специјално васпитање", и поносан сам на његов "ученички" и животни пут. Велики је интелектуалац, радник и, пре свега, особа усмерена на константно животно усавршавање.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације