СА ГЕНЕРАЛОМ МЛАДИЋЕМ ДЕЛИО САМ И ТАЊИР И КАШИКУ И ЖИВОТ: Зоран Зрнић генералов пратилац говори какав је био човек и јунак његов шеф

ГЕНЕРАЛ Ратко Младић је био громада од човека. Тешко ми је.Провео сам све те године са њим, само што нисмо спавали у кревету један до другог, али сам спавао поред кревета његовог и то не једном, већ милион пута. Делили смо и тањир и кашику и живот. Као да сам оца изгубио.

Драган Миловановић

Ово у разговору за "Новости", после давања 40 дана од смрти генерала Младића, прича Зоран Зрнић, његова верна пратња у рату, у најтежим тренуцима, који је уз свог "шефа", како га је од првог заједничког дана звао, остао и по његовој смрти. Човек у црном оделу са црвеном беретком на глави, који је допратио генералово тело у ковчегу из Холандије да буде сахрањено у Београду. Генералова стена. Бивши војник, који је од 1992. до 1997. године бринуо о безбедности комаданта Војске Републике Српске. Неко је недавно написао "ако је Пухало (Бранислав) био генералово десно око, Зрна је био лево". Озбиљан, одан, опрезан, а види се одмах срца меканог као душа.

- За мене је он био врх свих врхова. Може да прича ко шта хоће, али генерал Младић је невин човек - рече нам Зрнић и онда заћута. Застаде му кнегла у грлу. Нарасте чини се као глобус. Усне стиснуте, ако их растави, зајаукаће. Лице се зацрвенило, а очи само што не заплачу. Гледају у прошлост. Једна суза се омаче. Тешка као олово. Војничка. Брзо је обриса.

Није срамота заплакати за јунаком. Имао је Зоран Зрнић од кога то да научи. И генерал Младић је плакао за својим погинулим војницима и страдалим старешинама српске војске. И сам каже, гледао га је више пута у рату како плаче на сахранама.

Тишина цео минут. Срце ојача, снага се врати, речи кренуше и генералов Зрна настави причу:

- На њему су се само сломила туђа дела. На његовом месту у затвору су неки други требали да буду, а он са својом породицом. Жао ми је што је живот окончао на овакав начин. Тај Хашки трибунал какву год да је пресуду донео, требао је да другачије одреагује и дозволи му да умре у својој земљи. Можда то нећу доживети, али сигуран сам да ће доћи време и да ће се доказати истина, ко је био и какав је био генерал Младић.

Foto: Драган Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Зрнић напомиње да је комадант српске војске осуђен оног момента када је подигнута оптужница:

- Некога је требало осудити и они су изабрали њега, иако ни на који начин није крив. То се види и у изјавама појединих особа из трибунала, који сада причају да је генерал Младић осуђен без иједног доказа. Ниједан писани траг, ниједна команда, ниједан снимак, ниједан сведок се није нашао који је могао да оптужи, да је генерал Младић наредио да се негде неки цивил убије, да се малтретира, мучи и убије неки заробљеник. Мени у Хагу нису дали да сведочим, али и да сам сведочио, чини ми се да се ништа не би променило. Понекад размишљам, можда смо као народ ставили неки грех на себе због свега учињеног комаданту Младићу. Увек смо кроз историју наше војсковође и владаре трпали под земљу. Све смо ми то сада могли другачије и паметније, да заштитимо како-тако те наше људе, као што су урадили Хрвати и Муслимани.

Зрнић каже да када год генерала Ратка Младића спомиње, мора да устане и прекрсти се.

- Тешко га је описати у пар речи. Велики човек, који је у сваком моменту знао шта треба да ради. Био је изузетно строг, али га је красила људскост, праведан однос према војсци и народу. Волео је да буде са народом, да обилази села. Кога год сретнемо успут, он каже повези. Знали смо по пет, шест људи да потрпамо у онај комби и возимо. А он са њима крене причу како живе, имају ли хране, обилази ли их војска. Кренемо на седницу на Пале, он нас заустави у Жљебовима, јер људи купе сено и каже, "хајде војско да помогнемо народу", и ми изађемо сви и покупимо сено. Онда народ ко народ свашта пита, па хоћете ли ракије, доносу сира, кајмака, млека, меда. Он никада те поклоне није себи узимао, већ их одмах неком другом да - прича нам Зрнић.

У пратњу генерала Младића регрутован је у мају 1992. године након што је рањен у војној колони у Добровољачкој улици у Сарајеву.

- Разменили су нас и пребацили на Хан Пијесак у Црну Ријеку. После 15 дана зове ме комадант јединице и каже јеси ли спреман за један задатак јако сложен, опасан и одговоран. Ти и Пухало треба да идете и примите дужност пратилаца комаданта Војске Републике Српске генерала Ратка Младића. Ја одмахнем руком због свега што сам прошао у Добровољачкој, јер смо тада у команди чували генерала Милитина Кукањца (тада комаданта Друге војне области), и из топа кажем, "доста ми је више генерала, један ми је замало дошао главе, а сада треба и други да ми дође". Каже он, немој тако, у Младића се нећеш разочарати - присећа се генералов пратилац.

Истог дана су отишли у Лукавицу и примили дужност.

- У једном моменту нешто залупа у згради где смо били смештени, изађемо из соба, а генерал улази, обрве му смркнуте, дошао са преговора о извлачењу касарне "Маршал Тито" у Сарајеву. Пита јесмо ли ми задужени за његово обезбеђење и каже: "Знате шта вам је чинити". Видело се одмах да је то прави официр, човек који зна да разговара. Пре него што ће ући, чуо сам како испред галами на војску: "Шта ћете ви ту, хоћете да падне граната и да вас побије све!" Видео сам да је одговоран човек, који брине о свему. И тако је кренуло наших наредних пет година - прича Зрнић.

Драган Миловановић

Генерал Младић је два пута рањен у рату, на Крушеву код Олова и на Бихаћу и оба пута Зрнић није био уз њега, јер га је слао на задатке, да поведе групу у непријатељску позадину.

- На Бихаћу је такву срећу имао. Пала је граната, гелер је прво ударио у земљу, а онда њега у врат са леђа и то пљоштимице.Ухватио се за врат и неко му пришао и каже: "Крварите генерале". После је носио завој, није била озбиљна повреда. Он је тај гелер чувао. Ми смо га касније гледали, ивица му је била оштра као жилет, да га је том страном ударио, пресекао би му врат комплетно - каже генералов пратилац.

У ослобађање Трнова кренули су пешке.

- Обавештавају га да изгледа у Трнову нема нико, а он каже: "Па што не улазите онда? Хајдемо ми." И кренемо он, возач и нас тројица главним путем пешке за возилом. Уђемо у Трново, сабласно, нигде никога. Уђемо у једну зграду, сва врата станова отворена. Уђемо у неку кућу, стоји млеко на шпорету кипи.Склонимо га и кренемо према излазу из града и ка месту где је њихова команда. Кад тамо ка нама се спушта "голф двојка". Ми одмах став за гађање, човек отвара врата, упозоравамо га да дигне руке, он изађе и видимо униформа Армије БиХ. Претресемо га, чакијица у џепу, каже да је Асим Зулић и да је пошао по патике. Какве патике, знаш ли да је Трново заузето. Није имао такву информацију. Рекао нам је да је помоћник командира станице полиције, везали смо га лисицама, а већ је и наша војска улазила у град. Предали смо га служби безбедности на испитивање и после је размењен за неке наше породице заробљене у Трнову. Знам да су га из генералове одбране звали да сведочи у Хагу, али није прихватио. После сам чуо да је умро - прича Зрнић.

Са генералом Младићем се растао 1997. године у Хан Пијеску.

- Отишао сам из службе, али нисам хтео да га оптерећујем, па сам му слагао разлог одласка. Био сам разочаран и погођен стварима, које су се дешавале око мене, окривили су ме, а нисам био крив. Хтео сам после да му кажем у посети у Хагу и опет је некако остало неречено. Пет пута сам му био у посети. Први сусрет у Схевенингену, дошла нас четворица, а он гура колица на која је ставио сокове и храну да нас почасти и иде отуда ходником и ми чујемо псује им мајку натовску, "ви сте мој народ бомбардовали, саћете да видите шта је моја војска, сад да им кажем они ће за 15 минута заузети овај затвор". Они не разумеју ништа. А ти чувари су га страшно волели. Када смо одлазили рекао ми је: "Зрна, чувајте народ, чувајте Републику Српску, знате за шта смо се борили" - наставља са сећањима Зрнић.

Каже да су се изгрлили, изљубили.

- Онда он седе и каже: "Хајде Зрна дај нам свима кафе, насеци пршуте и сира да замезимо, а вамо сам нам припремио рижу и батаке у једној тепсији". И он кад тада почне да прича у девет ујутру не гаси се до пет поподне док траје посета. Ми не можемо доћи до речи. Само говори, "сећаш се овога", а ја немам појма, где ћу се сетити, а он све зна, сваки детаљ. Такву меморију је имао да је то несхватљиво. Памтио је све људе, села, коте, имена свима - прича генералов пратилац.

Последњи пут су се видели 31. јула ове године, неке четири недеље пре генералове смрти.

- Нас двојица смо му дошли у посету и кажу нам генерал није добро већ неколико дана. Сваки пут када смо долазили, ми смо га орасположили, реко тако ћемо и сада, да га мало подигнемо. На спрату нас дочекује стражар, који га је највише волео. Плаче човек. Поздравља се и пита, "како сте Зрнићу", а ја не знам шта да кажем, стисло ме грло, хоћу да се угушим. Каже: "Јако ми је жао, али мислим да нећете моћи код генерала више од 20 минута". Улазимо, он у колицима. Када сам га видео, било ми је баш тешко. Он је подигао главу и насмејао ми се мало. Приђем, ухватим га за руку, а она ледена, као кад си нешто сад извадио из замрзивача. Загрлим га, питам како си шефе, а он је само могао главом да климне. Продужили нам још десет минута, ми му причамо ко га је све поздравио, ко му је све новац послао. За тих пола сата он није могао реч да проговори. Чим смо изашли позвао сам његовог сина Драка и рекао да шеф уопште није добро. Који дан после Дарко ми каже да је мало пропричао, а већ тада су му били искључили лекове. Био је под дозом седатива, који од човека праве мртво тело. Мени је на посети деловао као дрогиран човек и од тада је кренула сва та кампања да је на самрти и срце му више није издржало.

Драган Миловановић

МИСИЈА "КОМАДАНТ"

КАДА је генерал Младић преминуо Дарко Младић је позвао Зрнића и питао да ли би са њим и ћерком Аном ишао у Холандију по шефа.

- Реко, ђе ћеш ме то питати, ако треба идем пешице. Каже он, "шта мислиш кога ћемо још повести" и ја предложим Ђорђа Марјановића, то је колега који заслужује да буде са мном у тој пратњи. Тај одлазак је у мом животу највећи догађај, који ће ми остати у памћењу. Када ти неко повери такав задатак, назвао сам га мисија "комадант". За породицу Младић ја сам увек ту и они то знају. Шта год да им затреба, ја сам им на дохват руке и увек сам им био на услузи у смислу обезбеђења.

У ХАГУ ПОСТАО ПОТПУКОВНИК

ПРИЛИКОМ посете генералу у притвору у Схевенингену Ратко Младић је питао Зрнића. " који ти оно чин имаш", на шта му је он одговорио да је био и остао старији водник.

- Па могао би ти бити и потпуковник - рекао му је генерал, на шта је Зрнић казао да би могао бити и генерал.

- А то би ти могло бити пуно. Од данас си потпуковник - доделио му је официрски чин комадант Младић.

ЗРНИЋЕ НИКО НЕ СМЕ ДА ДИРА

РОДИТЕЉИ Зорана Зрнића су скоро цели рат провели у Сарајеву у свом стану на Алипашином пољу, а наш саговорник каже да су Муслимани знали да им је син у обезбеђењу Ратка Младића.

- Једном им је дошао комшија и рекао да је видео да су на списку за ликвидацију. Мама каже да су то вече седели и чекали када ће залупати уз степенице. Нису дошли. А испод њих је код зграде је био затвор и свако вече су слушали крике и јауке како некога од Срба муче. Други или трећи дан после дошао им је други комшија и каже видео сам списак ликвидације у месној заједници и код вас тамо пише "породицу Зрнић нико не сме да дира". Никада нисам сазнао ко је то наредио и ко их је спасио. Тата је радио у Врховном суду БиХ и имао је радну обавезу. Један дан 1994. године када се враћао са посла неким околним путем, пала је граната и његова колегиница је погинула, а он је тешко рањен. Тек после тога крајем те године сам успео да их извучем из Сарајева - прича нам Зрнић.

Препоручујемо

Друштво

0 2

МЕЊА СЕ ЗДРАВСТВЕНИ СИСТЕМ СРБИЈЕ: Једна промена олакшаће живот хиљадама пацијената

11. 10. 2026. у 12:15

Друштво

0 0

СВЕ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ ЗА ПЕНЗИОНЕРЕ: Ево шта Нови Сад ускоро спрема за старије суграђане

11. 10. 2026. у 11:25

Друштво

0 2

СРЦЕ СВЕТСКЕ МЕДИЦИНЕ КУЦА У СРБИЈИ: "Дедиње" постаје едукативни центар за лекаре из целог света

11. 10. 2026. у 10:31

Друштво

0 0

"ЧУВАЈТЕ ЗАЈЕДНИЦУ СА ХРИСТОМ": Патријарх Порфирије служио литургију у манастиру Светог Саве у Илејну

11. 10. 2026. у 07:55

Svet

Nožem drugu probo srce! Zajedno se opijali, pa ga ubio i telo zakopao među kupusom

2026-10-11 08:12:00

Svet

Umro zloglasni MMA borac koji je zverski ubio majku i ćerku zbog 21.000 evra: Danima vozio njen leš, a dete bilo pozadi

2026-10-09 16:37:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације