ФЕЉТОН - ОБИЧАН СРБИН ЈЕ ИМАО РАЗВИЈЕНУ СВЕСТ О СЕБИ: Страни писци, познаваоци Срба, истицали су оданост вери код обичног, неуког света

Написао: Академик Милорад Екмечић

30. 01. 2024. у 18:00

СРПСКИ рационалистички филозоф и писац Доситеј Обрадовић био је први који је 1783. пренео на Балкан убеђење великoг лингвистe Јохана Аделунга о језичком јединству Јужних Словена. Обрадовић је то учинио у филозофском есеју у форми писма („Писмо Харалампију“).

ФЕЉТОН - ОБИЧАН СРБИН ЈЕ ИМАО  РАЗВИЈЕНУ СВЕСТ О СЕБИ: Страни писци, познаваоци  Срба, истицали су оданост вери код обичног, неуког света

Фото: Википедија

За разлику од Јернеја Копитара, Доситеј је и хрватски кајкавски дијалекат везао за остале дијалекте јединственог језика. Он је био редак сањар који у то време сматра да су и босански муслимани део тог заједничког јужнословенског стабла, јер је цела европска култура тога доба искључивала ислам из европске заједнице и културе. Јозеф Добровски и Копитар су тврдили да се језик становника Далмације није називао  хрватским. Навели су Златарића из 1597, да је то била само последица неких политичких разлога у Венецијанској републици. Од ренесансних дубровачких песника још је Томко Марнавић тај језик називао хрватским, али је фрањевац Стипан Златовић (1888) навео да се шибенски кнез, његов савременик, Марнавићу ругао, називао Босанцем... Та је епизода помињана у обиљу полемике каснијих деценија о језику и етничкој припадности станов- ника Далмације.

У изградњи националне свести јужнословенских народа, цела ова наука из доба рационализма XVIII века више је придонела да се они раздвајају, него што је пружала подстицаја на размишљање о њиховом јединству. Стварност је била далеко од тога да би избрисала изразит несклад између писања научника и чињенице да је код Јужних Словена религија постала вододелница, јача од било каквог еликсира јединства. То је карактеристика и српске културе, у којој су увек постојали алтернативни подстицаји да су Срби део јужнословенског заједничког стабла, али је већина тај оквир видела у посебном језику, државној традицији и православној хришћанској цркви.

НА ОСНОВАМА ових првих темеља о свесловенском пореклу Срба и знатном месту које су у њему заузимали, чији су очеви били немачки рационалистички филозофи и лингвисти, настала је бројна литература о етничком бићу српског народа. Не треба ни напомињати да је то било својствено само српској култури у Хабзбуршкој монархији, али не подједнако и османлијској. За такву културује потребна је одређена социјална динамика, постојање градова, средњег сталежа и „људи пера“, како се и овде најпре називала интелигенција. Од свега тога, Турска има само градове, а европски средњи сталеж и интелигенција не постоје.

Обичан Србин пре револуције 1804. без сумње је имао развијену свест о себи, али то није постало покретачка снага малих, неодгојених људи. Леополд фон Ранке је у историји српске револуције 1829. написао да они имају „религиозни начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру у провиђење које влада свим и, ако смемо да тако кажемо, неке врсте обожавања природе“. Други су страни писци, који су познавали Србе, истицали оданост вери код обичног, неуког света. Обавештени дворски функционер, Јохан Бартенштајн, у књизи о „стању расцијанског или илирског народа“, 1761. истакао је њихову једноставност. Изузетно су корисни за војску, али не беже из ње, не служе непријатељу, а „због њихових силних и строгих поста, мање се на њих хране троши“.

Крајем осаманестог века просечно годишње излазило је пет српских књига

ВЕРА ЈЕ основа идентитета, јер виша свест о себи као нацији која има право на државу, претпоставља развијеније друштво, постојање средњих класа и много више људи који су књиге читали. Срби су имали увек добар број писаца. Остаје питање колико су они у које време имали и читалаца. Национална свест је свуда у свету била производ политичке просвете о правима на своју државу. Ж. Ж. Русо 1772, у есеју о пољској влади, саветовао је да се морају стварати институције за одгајање националне свести. До тог степена развијености друштва, које би могло одржавати национална позоришта, штампање пуно књига и дневних новина, Срби су долазили само на подручју јужне Угарске. По угарским градовима би се крајем XVIII века варошким становништвом могло назвати не више од два одсто људи, док у Француској буржоазију сачињава дванаест одсто народа. Југ Угарске је тада развијенији од севера, па би проценат варошког света ту могао бити нешто виши.

Касно се јављају српске штампарије, а ни хабзбуршке власти немају пуно поверења да ће оне одгајати оданог поданика. Тек 1792. Стефан Новаковић отвара своју у Новом Саду. Није успело покретање једног политички безазленог листа, па од тога времена Новаковић издаје „Славеносербскаја вједомости“. За једну врло значајну књигу, коју Новаковић објављује 1791, наведено је да је издата у Новом Саду и у Београду. Навођење штампарије у бившем турском утврђењу 1791. више је, вероватно, откривало намере о будућем раду, него што је представљало истину. Поред свега, Срби су народ који по броју објављених књига на Балкану долази само иза Грка. Крајем XVIII века излази просечно по пет српских књига годишње. То је, без сумње, мало и сведочанство је неразвијености друштва, али је боље него код других јужнословенских народа. У Загребу тада излази један лист на латинском језику, а затим се покреће други на немачком.

ОСНОВНИ мотив у развоју националних покрета, религија као вододелница нације, није широко расправљана у култури српског, као ни у култури других јужнословенских народа. Сви то виде, али сви избегавају да отворе ту рану која доноси само нове тешкоће, а не показује никакав излаз. Сви се праве да у хармоничној породици не постоји неко ванбрачно дете. Само у случајевима владе Јосифа II, од 1780. до 1790, покушаји двора да сузбија крути централизам Римске курије омогућавају и другима да пусте више ваздуха кроз та отворена врата. Дело једног немачког писца, Јозефа Ајбела „Was ist der Papst“  1782, објављено је и у српском преводу 1783, под насловом „Что ест папа?“.

Темељ културе

ИТАЛИЈАНСКИ израз "опрати рубље у Арну", код Срба је значио ускладити књижевни језик  са херојским епским песмама из средњега века, које су највећим делом писане херцеговачким дијалектом. Те су епске песме до данас остале најбоља уметничка остварења српске културе. Српски се језик дели у три дијалекта (екавски, ијекавски и икавски), 21 поддијалекат и мноштво локалних "говора". Ијекавски у западној Србији, Босни, Херцеговини, деловима Хрватске је средишњи.

Сузбија се званична католичка доктрина да је Христос оставио завет светом Петру да „изгради цркву на том камену“ и да у првим вековима папства, постоји једнакост епископа, а не само безгранична власт једнога на врху. Проглашење папе за самодршца у цркви је имало за последицу да је из те папске доктрине „как из тројанског коња изишла на церков тол, многаја злоупотреблениа“. Књига је превођена на још четири језика - мађарски, латински, руски и француски. У време српске револуције (1807) књига под овим насловом је циркулисала на устаничком подручју у Срему.

ЗА ИЗГРАДЊУ модерне националне свести, као политичког покрета за суверену државу, најзначајније су биле борбе око стандардизовања српског књижевног језика. Уосталом, то није само српски задатак, јер у исто време постоје исте културне борбе у Италији, Немачкој, Мађарској и свим земљама Средње Европе. Историчар Т. де Мура је у својој историји италијанског језика 1963. рекао да је књижевним италијанским језиком, у време коначног уједињења 1871, говорио „лингвистички гето“ од три одсто становништва. Толико је тада било људи који су завршили средњу школу. Код Срба се ова лингвистичка борба водила под називом „азбучни рат“, јер је била неопходна дубока реформа и језика и ћирилске азбуке.

Овај се азбучни рат код Срба води по истим принципима као и код других европских народа, а створио их је Данте Алигијери 1305. Као што је Мелкиоре Чезароти дао шест начела за стандардизовање италијанског књижевног језика, то се у основи радило и код Јужних Словена. Та је Дантеова формула једноставна: узима се средишњи дијалекат у националном језику, као тоскански, па се из најбоље литературе тај дијалекат усавршава, да би се језик обогатио, добио гипкост и сјај. На југословенском простору такву је средишњу функцију вршио херцеговачки дијалекат, који се, са одређеним изменама, говорио и у Дубровнику.

СУТРА: СВАКИ СРПСКИ СЕЉАК ЗНАО ЈЕ ЗА ДИНАСТИЈУ НЕМАЊИЋА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТЕРИТОРИЈА ПОТПУНОГ БЕЗАКОЊА: Лавров загрмео - Срамна одлука ПССЕ да тзв. Косову да зелено светло за пријем

"ТЕРИТОРИЈА ПОТПУНОГ БЕЗАКОЊА": Лавров загрмео - Срамна одлука ПССЕ да тзв. Косову да зелено светло за пријем

РУСКИ министар спољних послова Сергеј Лавров оценио је данас као срамно то што је Парламентарна скупштина Савета Европе дала зелено светло да тзв. Косово буде примљено у пуноправно чланство Савета Европе.

05. 05. 2024. у 23:50

Коментари (0)

КАДА ЈЕ РАК ПЛУЋА ИЗЛЕЧИВ? Докторка Ђурђевић дала одгоор на питање о страшној болести (ВИДЕО)