ГОРАН КОМАР, ИСТРАЖИВАЧ СРЕДЊОВЕКОВНИХ НАДГРОБНИКА: Стећци су српски ексклузивитет - највећи део некропола лежи на српском тлу

ГОРАН Ж. КОМАР, истраживач наше ћириличке баштине и надгробних споменика, живи и ради у Херцег Новом. Студије медицине завршио је у Новом Саду, а специјализацију Опште медицине у Београду. Члан је Удружења књижевника Црне Горе, сарадник Музеја Херцеговине.

Фото: Музеј фресака Београд, Архив православне цркве, приватни архив Горана Комара, музеј Херцег Нови и Википедија

На пољу историографије ради на обради изворних ћириличких докумената Боке Которске и Дубровника из раздобља од 17. до 19. века. Пре две године у издању Компаније "Новости", на више од хиљаду страна, изашла је његова књига "Ћирилични натписи на стећцима". Овом приликом преносимо изводе из неколико интервјуа које је са њим радио приређивач овог "Историјског додатка".

- Ја сам сигуран да су претходни истраживачи стећака видјели што и ја. Покојна Маријан Вензел - извјесно. Њој, као странкињи, Енглескињи, дугујемо захвалност за отварање овог великог поглавља српске народне историје у овом дијелу Балкана. Узмите њену књигу "Украсни мотиви на стећцима" која припада седмој деценији 20. вијека. Пажљиво листајте њезине странице са хиљадама скица ликовних представа на стећцима. Гледајте даље. Узмите готово насумично осебујне композиције, богате и детаљно рашчлањене фигуралне сцене које и не изгледају да могу имати вјерско-црквено значење. А онда се, на примјер, осврните на бројне интернетске објаве нашег пријатеља истраживача Војина Спасојевића из Бијељине. Видјећете јасне аналогије које г. Спасојевић налази у хришћанској православној ликовној традицији. Али, ни случајно, од Маријан Вензел није мања заслуга Марка Вега коме је 1980. у Сарајеву објављена књига - збирка радова "Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине", чији су велики дијелови посвећени доказивању православног карактера старих гробаља те земље, а тиме и доминантног народног састава њеног.

Фото: Музеј фресака Београд, Архив православне цркве, приватни архив Горана Комара, музеј Херцег Нови и Википедија

КАДА САМ ПОХОДИО долину Дрине у њеном горњем току, хајде да узмемо подручје Чајнича, Фоче, Горажда, имао сам прилику да се увјерим да старији муслимански житељи тих крајева представљају одличне казиваче о старини. Ја сам убијеђен да они управо чине остатке пређашњег српског становништва које је током 15. и 16. вијека примило ислам и које, једноставно, памти споменичко наслијеђе предака. Каткада, ове фамилије припадају ранијем српском властеоском елементу. Видите, када приђете истраживању средњовјековних споменика, на примјер у Дабру у источној Херцеговини, тамо ћете срести јасна казивања о српској припадности неких муслиманских родова. Постоји остатак манастира у селу Струпићи код кућа рода Бузаљка. У неким дијеловима општинске територије Калиновика, пронашао сам знатан број у науци неевидентираних старих крстова које је тамошње становништво потпуно сачувало. И тачно зна њихов положај и значај. Прилази им са поштовањем. Имате такав случај у Баорима у Гатачкој површи гдје су Мемићи (овдје, могуће, стигли из Новога у Боки послије 1687) пазили и исправљали гробни крст са натписом.

Необично је важно да још једном истакнем увјерење да су наши сусједи муслимани апсолутно, као и Срби и римокатолици, баштиници стећка. Али, Срби су послије исламизације Босне и Херцеговине остали вјерно на томе наслијеђу, наставили масовно са укопима у стара гробља, продужили живот универсалном балканском писму - ћирилици и задржали вјеру светих.

Фото: Музеј фресака Београд, Архив православне цркве, приватни архив Горана Комара, музеј Херцег Нови и Википедија

СРБИ СУ ОСТАЛИ ВЕРНИ СВОМ НАСЛЕЂУ

УКОЛИКО БИ ДАНАС створили један тим научника из свих дијелова бивше Југославије и различитих вјерских и народносних припадности (иако подразумијевамо да су научници објективни и да вјера и националност код њих не играју никакву улогу) па им дали задатак да гробље по гробље обиђу читав простор бивше Југославије, овај тим би по завршетку задатка могао извијестити о сљедећем: убједљиво највећи дио православних гробаља обиљежених малим каменим надгробним крстовима између 17. и прве половине 20. вијека лежи у склопу средњовјековних гробаља начињених од стећака. Оваква гробља се јако често у народу означавају као "грчка гробља". Број православних црквишта са јасно назначеним потковичастим апсидама које представљају саставни дио оваквих комплексних, слојевитих локалитета је јако, јако велик и у читавом простору Босне и Херцеговине јасно предњачи над осталим вјерама. Ово су мјеста на којима и данас живе Срби и на којима се, ако није извршено етничко чишћење у потпуности, као у неким дијеловима западних крајина, они и сада сахрањују. Доста је било случајева обнављања оваквих црквишта на чијим су темељима током 19. вијека, па и раније, подизане православне цркве. Ово су чињенице које би биле донесене из овакве екипне истраживачке активности када би она била обављена. Ове увиде остварио сам од 2004. године, крећући се скоро на седмичном нивоу по Босни и Херцеговини, а такође, великим дијеловима Црне Горе.

Фото: Музеј фресака Београд, Архив православне цркве, приватни архив Горана Комара, музеј Херцег Нови и Википедија

У ТОМ ИСТРАЖИВАЊУ су од великог значаја биле територије Бањана, Дробњака и Пиве, али и Боке и Никшићких рудина. Такође, то ће многе изненадити, подручје Старе Црне Горе. У многим мјестима су још увијек сачувани дијелови средњовјековних гробаља и када се нађете на њима, можете помислити да сте у Невесињу. Исто тако, догађало се да понесем овакве утиске: у неким дијеловима Гламоча видио сам крсне споменике који својим обликом неодољиво подсјећају на споменике источне Херцеговине, нарочито билећког краја. Да ме је неко на те локалитете довео везаних очију, па ми скинуо повез и тражио да кажем гдје се налазим, ја бих се опредијелио за Билећу, а не Гламоч. Ово сада истичем из разлога што сам са сарадницима и казивачима из мјеста у Херцеговини наставио са још детаљнијим мапирањима тог простора који је припадао русашкој господи Косачама и Павловићима. Све што тамо налазимо и посљедњих година потврђује ту упадљиву сличност у облику споменика, а често и главних пластичких украса и представа какве се виђају у оба краја. Овдје ћу поменути само рељефне представе сабљи и сјекира.

Све што у том историјском простору межете видјети свједочи културно и црквено јединство средишњег Балкана. А снажно је и темељно исказано мноштвом владарских архивских докумената Босне. Титулатуре су јасне и њима је истакнут историјски и генетички примаријат српског народа и српског имена као доминантне народносне ознаке старе Босне и Хума. Аренге ових аката говоре правовјерност владара, али ја сам убијеђен да је слика свагдањег живота оличена у епитафима и ликовности гробних споменика још и пуно снажнија потврда вјерског карактера земље. Црква, црквена зграда, темељ је свег тог сложеног материјалног културног наноса Босне. Босански крстијани се сахрањују у црквама.

Фото: Музеј фресака Београд, Архив православне цркве, приватни архив Горана Комара, музеј Херцег Нови и Википедија

ЗАТИРАЊЕ СОПСТВЕНОГ ИДЕНТИТЕТА

НЕОБИЧНО ЈЕ ВАЖАН тестамент госта Радина, који је био у служби Стјепана Вукчића Косаче, који је судећи по титули био припадник "Цркве босанске". Ево што, укратко речено, можемо закључити на основу ове његове опоручне изјаве:

СРПСКИ народ би требало да се ослободи Босни наметнутог обрасца и увјерења да све што је старије од његовог дједа или прадједа припада другим народима. Такав је образац наметан и онда када се уопште није могло одредити који су то конкретно народи запосједали његов етнички простор. Ужасне ефекте имао је и пренаглашен научни став о миграцијама, дакле босанскохерцеговачкој српској имиграцији током 19. вијека. Став који није сагледавао културолошки контекст. Није истовремено истакао факт српско-српског сусретања на којем ја инсистирам од 1998. године. Усељени, нпр. из Црне Горе или Дробњака, на својим новим стаништима затекли су "старинике". Осим тога, у старом крају био је стећак уобичајен. И под стећак и поред стећка су се наставили укопавати тамо гдје су доселили.

Фото: Музеј фресака Београд, Архив православне цркве, приватни архив Горана Комара, музеј Херцег Нови и Википедија

Фото: Музеј фресака Београд, Архив православне цркве, приватни архив Горана Комара, музеј Херцег Нови и Википедија

Препоручујемо

Друштво

0 3

МИТ О БОГУМИЛИМА И СТВАРАЊЕ НОВЕ НАЦИЈЕ: Највеће откриће 20. века - истина о православцима у средњовековној Босни

25. 10. 2022. у 16:30

Друштво

2 8

КРСНЕ СЛАВЕ РУШЕ ЛАЖНУ МИТОЛОГИЈУ: Српски карактер и православље у средњовековној Босни су неспорни

27. 10. 2022. у 16:30

Друштво

1 7

ПАПИНИ ПОКУШАЈИ ДА ПОКАТОЛИЧИ БОСНУ: Римска курија није штедела ни старо ни младо у својим настојањима да словенски живаљ преобрати

26. 10. 2022. у 19:20

Политика

4 24

СРБЕ ПРОДАВАЛИ КАО РОБЉЕ ЈЕР СУ "ПАТАРЕНИ": На дубровачкој пијаци продавали су се скоро све сами Срби

22. 10. 2022. у 19:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације