ЗИДАЊЕ БУРНО КАО И СРПСКА ИСТОРИЈА: Пре тачно 115 година почела је градња Дома Народне скупштине, посланици ушли тек 1936. године

КАМЕН темељац Дома Народне скупштине у Београду свечано је положио краљ Петар Први Карађорђевић пре 115 година, 27. августа 1907, с тадашњим престолонаследником принцом Ђорђем, у присуству чланова Владе, народних посланика и дипломатског кора, на простору велике пољане у залеђу дворског комплекса где су Београђани у 19. веку приређивали народне светковине и трговали.

Главна фасада , Фото Архива

Тадашња јавност је с пажњом пратила почетак изградње палате испројектоване 1892. у доба Обреновића, у залеђу врта дворског комплекса, с којим је требало да чини јединствену архитектонско-функционалну целину.

Зидање Дома Народне скупштине потрајало је 29 година.

- Историја градње, с бројним прекидима и изменама пројекта и уз учешће најзначајнијих домаћих архитеката прве половине двадесетог века, симболично одражава и бурну историју српске, потом југословенске државе и њеног парламентарног живота - забележила је Биљана Мишић из Завода за заштиту споменика културе града Београда.

Идеја о изградњи Дома Народне скупштине рођена је после 1878, када је на Берлинском конгресу Србији признат статус потпуно независне и самосталне краљевине.

- У оквиру напора за стварање и организовање институција независне државе, у Београду су почетком последње деценије 19. века започеле припреме за изградњу монументалног здања Народне скупштине Краљевине Србије. За место новог парламента изабрана је ондашња "марвена пијаца на Батал-џамији", простран и релативно раван плато на рубу изграђеног дела вароши - забележио је археолог др Марко Поповић.

Ликови првих посланика / Нови двор , Фото Архива

Избор локације је изазвао полемике, јер су тадашњи Београђани памтили да се на њој налазило старо турско гробље крај џамије напуштене још почетком 18. века, у аустро--турским ратовима. Тада је на истом простору настало и "швапско гробље", а било је и остатака још старијих чудних гробова и зграда, вероватно римских, о којима се ништа није знало. Објашњење планера гласило је да се простор за будући парламент налази у близини места где је 1830. године одржана Велика народна скупштина, на којој је прочитан хатишериф турског султана којим је Србија добила статус аутономне кнежевине. Израда пројекта поверена је знаменитом српском архитекти Константину Јовановићу, етаблираном пројектанту значајних зграда у Бечу и Народне банке у Београду. Монументално здање које је испројектовао Јовановић било је прескупо, што је изазвало политичке сукобе, па је почетак градње непрестано одлаган. Народна скупштина је наставила да заседа у скромној грађевини која се налазила на месту данашњег биоскопа "Одеон", на углу улица Краљице Наталије и Кнеза Милоша. Идеја о новој згради парламента је актуелизована после доношења устава 1901, када је Краљевина Србија добила и Сенат, односно дводомни парламент, коме није одговарао ентеријер који је пројектовао Јовановић. На новом конкурсу за архитектонско решење парламента 1902. прву награду је однео пројекат Јована Илкића, по спољном изгледу веома сличан претходном. Аутор је оптуживан за плагијат, а нарочито је на удару критика био "плац на Батал-џамији", где је 1830. народ славио хатишериф, а на истом месту се три дана славило када је 1867. Али Риза-паша предао кључеве града кнезу Михаилу, и с последњом турском посадом напустио Београдску тврђаву.

Скица бочне стране здања, Фото Архива

Иста пољана била је у 19. веку простор највећег градског славља.

"Стари Београд имао је свој нарочити празник, једну своју домаћу светковину, независну од свију промена и режима, кроз дуги низ година. То је Марков - дан који је прослављала цела варош на свој начин, а којом се нарочито поносила београдска Палилула", забележио је српски правник, дипломата и књижевник Коста Н. Христић у "Записима старог Београђанина". "Некадашња прослава захватала је не само црквену порту, него и цео данашњи Трг Војводе Мишића, од порте до Баталџамије и од Александрове до Косовске улице".

Христић, потомак једне до најугледнијих београдских породица, оставио је 1922. и врло прецизан опис градилишта парламента на тргу који је тада носио име великог српског војсковође, које је избрисано с карти после Другог светског рата.

"Данашњи Трг Војводе Мишића, где се од 1907. зида нови Парламенат, у којега доња платна, изложена већ 15 година киши и времену, опомињу на старе зидине, звао се некада Марвена пијаца или просто Батал-џамија. Ту је дотеривана на продају крупна и ситна стока, дрва, сено и друге потребе", записао је Христић.

Батал - џамија, Фото Архива

Он се сећао времена када су на данашњем Тргу Николе Пашића месари клали и транжирали стоку купљену на оближњој пијаци, одакле се хранио Београд. Он је био и савременик насеља продаваца барута у фишецима, по којима је име добила периферијска четврт Фишеклија, која се простирала од данашњег Пионирског парка, некадашње Дворске баште, све до хотела "Метропол". Памтио је и село досељеника из Старе Србије, Палилулу, у залеђу данашњег Дома Народне скупштине, које се из имања с великим воћњацима транформисало у градску четврт.

Од полагања камена темељца 1907. радови су текли споро и често су прекидани, а проналазак римских саркофага је поново пробудио чаршијска говоркања о "уклетом месту" на "Батал-џамији", где се џамија уопште није налазила! Остаци велике и трошне османске богомоље срушени су још око 1870. због опасности по грађане.

- Батал-џамија није се налазила на месту Дома народне скупштине, већ на простору испред њега, на данашњем плочнику око јарбола ближег Тргу Николе Пашића - каже др Стефан Поп Лазић из Археолошког института.

- Она и турско гробље око ње били су подигнути на римској некрополи, на излазу из Сингидунума уз Виа Милитарис, доцније Цариградски друм, који је водио ка Виминацијуму.

Научнике заиста копка "сакрална географија" овог простора недалеко од Цркве Светог Марка, која је подигнута крај места где су спаљене мошти Светог Саве и где је 1830. прочитан хатишериф. Такав низ "коинциденција" не може бити случајан.

До завршетка Првог светског рата скупштинско здање било је изграђено до нивоа првог спрата, а новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца био је неопходан парламент.

Решење је пронађено у коњичкој касарни која је била адаптирана у позориште, чувеном Мањежу у Улици краља Милана, на месту данашњег Југословенског народног позоришта.

- Према обновљеном пројекту, изградња је настављена 1920. и трајала је до 1926, када су радови још једанпут обустављени. Одлука о почетку следеће фазе реализације пројекта уследила је након смрти краља Александра Карађорђевића 1934. године, када је носилац свих радова постало Архитектонско одељење Министарства грађевина. Главни пројектант овог одељења био је руски архитекта Никола Краснов. Палата Народне скупштине завршена је и освећена 18. октобра 1936. године у присуству краља Петра Другог Карађорђевића, двадесет девет година након почетка изградње. Прва седница у присуству свих чланова владе одржана је два дана касније, 20. октобра - наводи Биљана Мишић.

Зграда Народне скупштине пре Другог светског рата, Фото Архива

ПОСВЕЋЕНО ТЛО

ПО правилу да је једном посвећено тло увек посвећено тло многи су се питали да ли је Батал-џамија била подигнута на темељима цркве.

- Нема никавих забележених налаза који би на то упућивали - каже археолог Стефан Поп Лазић.

- Сигурно је пак да се исламско гробље налазило изнад римског, позноантичког, када у Сингидунуму јесу забележени хришћани, али не знамо да ли су били сахрањивани овде. Радници су приликом копања темеља Скупштине наишли на два саркофага и то је све што имамо од информација, јер археолози тада нису пратили радове.

СЛАВЉЕ

СТАРИ Београђанин Христић овако се сећао славља на простору данашњег парламента:

- На пољани ври и кључа. На ледини таласа се широко коло. Сељаци у чистој преобуци уситнили поводећи се лево и десно, сељанчице зајапурене, повијају се уз њих, раширених руку, заденутих за њихове тканице... Рингишпил с дрвеним коњима и чамцима окреће се вртоглаво, а отуде се разлеже кикот женскадије која рукама притискује сукње што их ветар задиже чак више колена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације