МЕСТО ГДЕ СУ РОЂЕНИ СРПСКА ЦРКВА И НОВИ ЗАВЕТ: Репортер "Новости" следећи стопе Светог Саве стигао у малоазијску древну Никеју (ФОТО)

ВЕЛИКА црква Свете Софије, Божје премудрости, у Никеји блистала је од светлости полијелеја која се искрила на златним мозаицима, а појање и дим тамјана су испуњавали акустичну базилику док су Божји представник на земљи, ромејски цар Теодор Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Први, посвећивали Саву Немањића за првог архиепископа Српске цркве.

Фото Б. Субашић

Стојећи на истом месту, осам векова касније, између полукружног каменог амфитеатра и остатака мермерне часне трпезе у олтару древног храма замишљао сам Саву на велелепној церемонији која га је учинила оцем српске цркве на истом месту на којем су 325. на првом Никејском сабору створене хришћанска догма и црква какве су нам данас познати!

Тада се на позив цара Константина у тробродној базилици Свете Софије окупило 318 епископа, светих отаца, који су саставили Никејски симбол вере, чије речи: "Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова..." и данас током богослужења изговарају хришћани целог света. На Никејском сабору су од мноштва јеванђеља која су до тада употребљавана одабрана четири која чине Нови завет. Научници кажу да је тада у Никеји ток светске цивилизације преусмерен на стазу на којој се и данас налази.

- Никеју с пуним правом можемо назвати "пупком хришћанства", а интригантна је подударност да Сава постаје архиепископ српске самосталне цркве на истом месту где је цар Константин из Наиса, нашег Ниша, организовао скуп који је донео најдалекосежније одлуке. Веза нашег простора са малоазијском колевком хришћанства очигледно постоји веома дуго, али је, нажалост, непроучена. Колико знам, ваша експедиција је први циљани српски подухват у том смеру после Светог Саве - коментарисао је наш велики археолог проф. др Миомир Кораћ, директор Археолошког института који је онлајн пратио мисију "Новости" у Никеји, данашњем Изнику у Турској.

Драгоцену помоћ нам је пружио и историчар проф. др Влада Станковић, шеф Катедре за византијску историју Филозофског факултета у Београду.

- Пошто се не зна тачан датум, врло је могуће да се Савино посвећење у Никеји десило још 1218, када је од цара Теодора Ласкариса, свог рођака, "свата", како се назива у изворима, добио аутокефалију Српске цркве. Важно је разумети да је само цар, василевс, као Божји намесник на земљи имао право да даје аутокефалију. Теодор Ласкарис и Стефан Првовенчани су били раније пашенози, а то сродство је остало важеће и када је Стефан "отерао" своју жену, ромејску принцезу Евдокију. Савино постигнуће у Никеји има непроцењив значај када је реч о српској писмености и култури. До тада је у српској држави богослужбени језик био грчки јер је већина епископија припадала Охридској архиепископији, а после Никеје је Сава с пуним правом узео на себе и ученике да на српскословенски преведу и богослужбене књиге и каноне који су сабрани у његов Номоканон или Крмчију - упутио нас је др Станковић.

У никејску експедицију смо кренули путем Светог Саве, из Константинопоља, данашњег Истанбула, са дока велике средњовековне луке Елефтериос, савременог дивовског истанбулског пристаништа Јеникапи. Јутарњим фериботом који саобраћа воденим делом древног пута свиле, зачина, тамјана и религија допловили смо преко Мраморног мора до лучког града Јалове на азијској обали.

Тискајући се са аутомобилима и људима којима је брод уобичајени међуградски превоз, стигли смо до станице "долмуша", брзих комбија и минибусева, за локални превоз. Натискани као сардине са обавезним хируршким маскама на лицу, возили смо се кроз плодну равницу окружену обронцима снежног масива античког Битинијског или Мисијског Олимпа, турског Улудага.

После око четрдесет минута путовања кроз непрегледне маслињаке, пут је код града Орхангазија скренуо уз обалу језера које је у давној геолошкој прошлости било залив Мраморног мора. Велики тектонски поремећаји, чести у овом делу света, издигли су азијско тло, створили копнену превлаку и прелепо светлоплаво језеро на 90 метара надморске висине. До османских освајања звало се Аскалион, а од тада Изник.

Истим именом Турци су назвали и царску Никеју, античку метрополу, интерконтинентални трговачки центар још од времена Александра Великог и једну од само 12 ковница златног новца у Римском царству. Доласком Османлија Никеја је губила значај и данашњи Изник је пољопривредна варошица са петнаестак хиљада становника. Њен највећи део налази се унутар древних римских зидина са четири монументалне капије кроз које воде модерне главне улице.

У Никеју смо ушли кроз два појаса гигантских одбрамбених зидина од римске опеке повезане малтером тврђим од камена. Видљиви део главног бедема диже се око 12 метара изнад тла, а широк је око шест метара. Милећи иза мотокултиватора савременог турског Никејца пролазили смо испод свода монументалне капије претећи стопе Константина Великог, светих отаца Првог никејског сабора, међу којима је био и међу Србима омиљени Свети Никола, као и чувени теолози Свети Антанасије из Александрије, Евсевије из кападокијске Цезареје, Осија из шпанске Кордобе....

Тим путем је девет векова касније у Никеју ушао Свети Сава у време када је древни град, после крсташког подмуклог освајања Цариграда постао престоница "православног Рима". Србија је тада била усамљена као једина православна држава на Балкану, јер су Бугари прихватили папску унију, а преговоре о томе су водили и Ромеји из Епирске деспотовине. Само захваљујући филигранској Савиној дипломатији православље се одржавало у краљевству његовог брата Стефана.

У име те постојаности, Сава је тражио од Христовог намесника на земљи, цара Теодора Ласкариса, да Срби добију своју аутокефалну, независну цркву, што би значило и потпуно међународно признање српске државности и језика. Сава је добио пристанак и у чин архиепископа посвећен је у Цркви Свете Софије, чије је име магична формула и за данашње становнике Изника, међу којима је мало полиглота.

Foto: Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

Централни део Свете Софије данас покрива огроман тепих на ком се моле муслимани. Када је после дуге опсаде 1331. емир Орхан, син Османа, утемељивача турског царства, најзад освојио Никеју, он је одмах највећу и најзначајнију цркву претворио у џамију - Аја Софију, која је чешће звана Орханова џамија. Кемал Ататурк је 1935. наредио да се она због историјског значаја претвори у музеј, а одлуком турског председника Ердогана никејска светиња је 2011. поново постала џамија.

- Вековно одржавање богомоље на истом простору је доказ да је реч о најважнијем верском објекту, по принципу "једном свето место - увек свето место" за које се бори свака цивилизација. Колико може да се процени са снимака, Света Софија је у римско претхришћанско време била базилика, јавна зграда, а полукружни степенасти камени "амфитеатар" у олтару је вероватно био намењен хору током свечаности и као седиште званичника на скуповима. Ранохришћански храм у базилици је био пространији од данашњег јер је ниво тадашњег пода очигледно био дубље од данашње најниже тачке. Штета је што се овде није више ископавало док је било могуће, јер је реч о месту од прворазредног значаја за светску културу, а о нашој и да не говоримо - закључио је проф. др Кораћ.

МАЛОАЗИЈСКИ СРБИ

ПРАГ двери базилике из Константиновог времена је око два и по метра дубљи од данашњег, а ту разлику испуњава шут много пута разараног и обнављаног храма. Из Савиног времена је сачуван део прелепог мозаичког пода преко кога је Сава ишао ка олтару где је посвећен у великој церемонији на "пупку хришћанства".

Делегација из Србије сигурно није била усамљена у Никеји, јер су византијски цареви око овог града од 6. до 12. века колонизовали Србе као стратиоте, крајишнике, слободне сељаке-ратнике, чуваре источне граница царства. Они су живели у бројним сервохоријама, "српским селима" и великом граду Гордосервону у војној области, теми, званој Опсикија, што у преводу значи "царска гарда".

АНТИЧКИ ТЕМЕЉИ ДАНАШЊИХ УЛИЦА

ПО легенди Никеју су утемељили хеленски херој Херакле, весели бог Дионис и нимфа Никеја. Главне улице данашњег Изника су дословно изграђене на античким централним градским сабраћајницама Никеје које у облику крста пресецају насеље. На њиховом раскршћу у хеленско време налазио се високи стуб усред гимназијума, градског вежбалишта и трга, а после 2.300 година ту је његов турски наследник у центру кружног тока на главном градском тргу.

Базилика Света Софија, данашња џамија Аја Софија, налази се тик уз раскршће, између источног и јужног пута. Археолози су међу градским зидинама открили темеље 11 цркава, великог античког амфитеатра, терми, као и сведочанства о храмовима олимпијских божанстава из хеленског периода.

Недалеко од градске источне капије, пратећи римски аквадукт и савремано гробље, долази се до остатака ранохришћанске укопане озидане гробнице и старије античке гробнице зване Берберски камен, у облику коцке са страницом од око пет метара, исклесане од једног комада мермера!

Препоручујемо

Култура

0 0

ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ: Трибина у Универзитетској библиотеци

29. 03. 2022. у 16:17

Панорама

0 0

НИПОШТО ЈЕ НЕ БАЦАЈТЕ! Шта учинити када се БРОЈАНИЦА покида - свештеник објаснио

13. 03. 2022. у 18:29

Друштво

2 25

ПРВИ СЛОВЕНСКИ СВЕТИТЕЉИ ДОШЛИ СА ПРАВОСЛАВНОГ ОЛИМПА: Непозната прича о древној Светој гори и малоазијским Србима

07. 01. 2022. у 12:15

Друштво

0 8

И СРБИ БРАНИЛИ ВИЗАНТИЈУ: Репортери "Новости" у потрази за заборављеном српском баштином у античкој Битинији у Малој Азији (ФОТО)

25. 10. 2021. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације