"БЕЛИ РУСИ" У БЕЛОМ ГРАДУ: У Београду се отвара обимна изложба о емигрантима из царске Русије
ИЗЛОЖБА "Руска емиграција у Београду од 1920-их до 1950-их" свечано се отвара данас у подне у београдском Руском дому, а већ је изазвала толико интересовање у целој Србији да су аутори одлучили да је за неколико дана поставе на сајт Историјског архива Београда.
Поставка и њен каталог, научна студија на 130 страна, први пут обухватају целу сагу о белим Русима од првих избегличких дана до израстања у научну, уметничку и техничку елиту српске престонице, која је развејана немилосрдним ветровима политике после Другог светског рата.
- Помоћу ексклузивних, досада непознатих фотографија и докумената и њиховом синтезом у каталогу откривамо фасцинантну причу о доприносу руске емиграције међуратној Југославији - каже Слободан Мандић из Историјског архива Београда, коаутор изложбе уз професора др Алексеја Тимофејева из Одељења за историју Филозофског факултета у Београду и др Милану Живановић из Института за новију историју Србије.
- Поставка обухвата све димензије приче о Русима, од њиховог доласка и бројних проблема у данима када су и високообразовани радили најтеже послове, а даме зарађивале за хлеб давањем часова језика и клавира. Упркос тешкоћама, они су се брзо интегрисали у ново друштво и напредовали.
Октобарска револуција и грађански рат у Русији су већ 1918. покренули миграције, а историчари кажу да је 28. октобар 1921. био тачка без повратка.
- Тада је је Совјет народних комесара СССР донео одлуку, коју је потписао лично Лењин, о одузимању држављанства лицима која су напустила Русију услед грађанског рата, тако да су сви они де факто постали апатриди избеглице - подсећа Мандић.
- То је створило један од највећих избегличких таласа савремене историје, у којем је око 3.000.000 људи преплавило Европу. Многи од њих су Србију и Београд користили само за транзит, али су многи остали, оставивши велики и трајан допринос култури и наслеђу, друштвеној стварности и душама Београђана.
Нема сегмента друштвеног живота у коме Руси нису учествовали, од цртача који су, као Лобачев, наше приповетке и епске јунаке преточили у стрипове, до инжењера који су увели Србију у индустријску еру. У Краљевини Југославији зауставило се 44.000 Руса, а у Београду, који је крајем двадесетих имао нешто више од 200.000 становника, регистровано је више од 10.000 руских избеглица.
- То је изузетно велики проценат, а када се узме у обзир да је велики број тих људи био високо образован, то је било фасцинантно појачање земљи у којој је било више од 50 одсто неписмених - наводи Мандић.
- О томе сведочи решење Београдског универзитета које дословно каже да се Руси ангажују: "Што више, то боље!"
Руски професори су прве две године држали предавања на француском и немачком, а већ треће би течно проговорили српски, што сведочи о њиховој жељи да се укључе у друштво нове отаџбине.
- О истом сведоче и документи Војног архива, који се приказују први пут, о масовном одзиву белих Руса у априлу 1941. на мобилизацију - каже Мандић.
- О пожртвованости и оданости новој отаџбини сведочи да их је чак 12 одсто изгинуло у априлском рату.
Многим ранијим изложбама су третирани само сегменти живота руске емиграције и без објашњења како је она нестала.
- "Бели Руси" су били организовани у бројна друштва која су чувала њихов идентитет, а када су она нестала после Другог рата, нестала је и емиграција - каже Мандић.
- Нису сви Руси мислили исто, међу њима је било оних који су се током војне придружили колаборацинистичком Руском заштитном корпусу, а било је и левичара у Руском патриотском савезу. Део Руса је отишао из Србије још пре 1944, поучен трагичним искуством из Првог светског рата, а део је остао наивно верујући да их нико неће дирати јер нису учествовали у рату. Није било тако. Тачку на постојање руске емигрантске заједнице ставила су догађања после 1948. и резолуције Информбироа.
ФУДБАЛСКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ
КАО део заједнице "белих Руса" стигли су и Калмици, народ монголског порекла, чија је религија била будизам. Њима је изграђен храм на београдској Звездари, који је срушен 1951. о чему су сада први пут приказани документи. Калмичка колонија била је позната по занатству, а дала је и врхунског спортисту, фидбалера Учура Кулдинова (на слици), који је играо за београдски Синђелић, а 1933. је ушао у репрезентацију Југославије, да би после Другог светског рата наступао за Пролетер из Зрењанина.
ИДЕ У МОСКВУ
ПОСЛЕ Београда, како је за "Новости" потврђено у Руском дому, изложба ће се преселити у Москву. У престоници Руске Федерације за њу већ сада влада огромно интересовање.
Препоручујемо
"УЧИНИЋЕМО СВЕ ДА СЕ КАО ЗЕМЉА УЗДИГНЕМО ПОСЛЕ ОВОГ УЖАСА" Вучић положио цвеће у школи "Владислав Рибникар" (ФОТО)
ПРЕДСЕДНИК Републике Србије Александар Вучић положио је цвеће у школи "Владислав Рибникар" на годишњицу убиства девет ученика и радника обезбеђења ове школе.
03. 05. 2024. у 07:26
ИСПОВЕСТ РОДИТЕЉА УБИЈЕНЕ АНГЕЛИНЕ АЋИМОВИЋ: Годину дана од масакра у Рибникару (ВИДЕО)
РОДИТЕЉИ убијене девојчице у Рибникару, Ангелине Аћимовић, говорили су за Новости у подкасту "Мислим да је важно".
03. 05. 2024. у 16:05
ПОСЛЕ ОПТУЖБИ ДА КРИЈЕ НАЦИОНАЛНОСТ И ВЕРОИСПОВЕСТ: "Ја сам Српкиња, крстићу сина у Храму!" Маја Беровић о ПРАВОМ имену и пореклу
"ЈА САМ Српкиња и поносим се тиме!"
01. 05. 2024. у 13:14
Коментари (0)