ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОТКОПАВАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ: Државни и партијски врх није успео да заузда дубоку политичку и економску кризу

Др Љубодраг Димић

26. 01. 2022. у 17:14

КРАЈЕМ педесетих и почетком шездесетих година 20. века Југославија се налазила у дубокој унутрашњој кризи. Криза је истовремено била државна, партијска, идејна, организациона, политичка, економска, друштвена, морална... Државни и партијски врх суочио се са чињеницом да изнова мора да преиспита своје погледе на национално питање и проблем државног уређења.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОТКОПАВАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ: Државни и партијски врх није успео да заузда дубоку политичку и економску кризу

Ранковић и Броз у Скупштини / Фото Приватна архива породице Ранковић

Спремности на промене у већ окошталом партијском врху, свикнутом на привилегије, нажалост, није било. Игнорисање проблема, најдиректније је, неколико деценија касније, утицало на судбину југословенског социјализма и југословенске државе.

По мишљењу појединих републичких лидера централизам је, на једној страни, отварао могућност за појаву унитаристичких тенденција, док је на другој, сукоб делом развлашћене савезне државе и ојачале комуне, остављао сувише мало простора за републике. Едвард Кардељ је тих година (1957) писао да бирократски централизам доприноси "афирмацији старог шовинистичког интегралног југословенства као тенденције негације постојећих југословенских народа" и поткопава "истинске братске односе међу самосталним народима Југославије".

Доживљавајући тако дефинисан бирократски централизам као опасност по стабилност Југославије, Кардељ је његову појаву, по устаљеном бољшевичком рецепту, повезивао с остацмма "старог великосрпског национализма" који, у условима "великодржавне хегемоније", добија "привидан југословенски облик". Такви су ставови генерисали појаву свести код кадрова у појединим југословенским републикама и покрајинама, а затим и индукованог осећања код дела југословенских народа, о њиховом неравноправном положају у југословенској федерацији.

Тако се почело обликовати мишљење (својеврсна идеолошка матрица) да је југословенска федерација носилац догматизма који спутава самосталност република и да је из тих разлога треба ослабити и развластити. Било је и оних који су у тишини суштински радили на њеном разбијању.

У исто време, у републичким партијским центрима није постојала нити развијана критичка свест о догматској природи сопственог републичког бирократизма. То је била табу тема у разговорима републичких партијских елита. Оно што је као "решење" нуђено из република, у суштини, није било алтернатива постојећем.

Заговорници таквих идеја били су, у почетку, малобројни. Није им био склон ни Јосип Броз Тито. Али током шездесетих година 20. века много се тога променило. [...]

ПРОЦЕС УНУТАРПАРТИЈСКОГ сукобљавања на линији присталица и противника економске и друштвене реформе, по својој природи веома сложен, имао је више препознатљивих етапа. Ван очију јавности, на проширеној седници ЦК СКЈ, одржаној 14. марта 1962. године, Јосип Броз Тито је недисциплину, неслагање, сепаратизам, национализам, "утицај ситно буржоаске стихије", "нејединство мисли и акције" водећих комуниста означио узроком политичке и привредне кризе која угрожава друштвену заједницу и прети распадом земље.

Светислав Стефановић Ћећа

На удару његове критике нашли су се "субјективни фактори", изопачена свест да партијске директиве обавезују чланство али не и руководства СКЈ, губитак партијности у државној и републичкој хијерархији, "језички неспоразуми" и истицање "свега и свачега из прошлости", пренаглашавање локалних и републичких интереса, занемаривање општих државних интереса, неравномерни привредни развој, грамзивост за инвестицијама...

Титу је посебно сметало обликовање републичких економија и затварање привреда унутар републичких граница. Из тих разлога скретао је пажњу партијским руководиоцима да децентрализација добија карактер дезинтеграције земље.

Од највиших структура власти у федерацији и републикама тражио је јединственост "у погледу нашег развитка" и безрезервно покоравање, поштовање и спровођење одлука које највиша државна и партијска тела доносе. Кључни став његовог излагања била су питања: "Да ли је наша земља још кадра да се одржи, да се не распадне", односно "да ли је та заједница зрела за живот" или није? Постављена питања истовремено су била покушај тражења путева који воде изласку из кризе, али и провера расположења и односа снага у поларизованом партијском врху. Марта 1962, одговор није нађен.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Паника у републичким бирократијама

У ПАРТИЈСКОМ ВРХУ, тог тренутка, постојале су две у много чему супротстављене политике и концепције будућег развоја. Насупрот тенденцијама које су заговарале што већу самосталност република, истрајавале на праву народа на самоопредељење и неминовно водиле будућем конфедералном обликовању југословенске државе, налазили су се заговорници очувања заједничке државе и старих метода у руковођењу државом.

Мијалко Тодоровић, један од твораца нове економске политике и горљиви заговорник економских реформи (увођење тржишних механизама и обезбеђивање пословне аутономије предузећа), указивао је на панику која је захватила државну и партијску бирократију када су предузећа почела да се понашају по тржишним законима. За њега је чињеница да се републике "прерачунавају" у вези са сваком одлуком Савезне владе, била показатељ дезинтегративних процеса који су захватили земљу.

Дугогодишњи омладински функционер Рато Дугоњић уочавао је удаљавање републичких руководстава, "увлачење" у републичке оквире, губитак могућности да "сагледавамо ствари из југословенске целине". Насупрот чврстој социјалистичкој заједници, за коју се залагао, постојање шест држава и шест републичких партија сматрао је последицом дезинтеграције и предзнаком конфедеративног уобличавања југословенске државе.

Ранковић, Тито и Кардељ

Партијски функционер из Босне и Херцеговине Осман Карабеговић уочавао је анализирајући свакодневну праксу да се републике сукобљавају у свим кључним проблемима развоја земље, а посебно у сфери економије. По његовом мишљењу избегавање расправе о спорним питањима само је додатно продубљивало постојећу кризу и отежавало излаз из ње.

АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ, по позицији у државном и партијском апарату добро упознат са приликама у земљи, истицао је да у југословенској држави "сваки [...] гледа своје интересе, свој сектор, своју републику и од одлука савезних политичких и државних форума проводи [...] углавном оно што осигурава те његове интересе". Насупрот постојећој стварности, он је тражио обнову јединства које је у Партији владало после 1937. године (бољшевизација). По његовом мишљењу, републичке и покрајинске структуре биле су носиоци политике која угрожава јединство земље.

Неспоразуми по "свим битним питањима" (инвестиције, друштвени план, привредни систем, развој пољопривреде...) били су, за Јована Веселинова, последица "политике" у којој је републичка руководства запљуснуо "малограђански национализам" и "републички партикуларизам".

Појаву "новог национализма", који води подвојености народа Југославије, он је видео у "теоријама" које афирмишу тезу да републике имају обавезу да чувају и шире националне слободе. Разматрање одлука Савезне владе кроз призму политичких и економских интереса сопствене републике, био је по Веселинову, метод кога су се придржавала сва републичка руководства.

Мијалко Тодоровић

Светислав Стефановић, први човек Удбе, скретао је пажњу да Савезно извршно веће (Влада СФРЈ), као колективни орган, више готово и не постоји. По његовом мишљењу, у влади су седели представници република недовољно заинтересовани за интерес југословенске целине и обавезани да штите искључиво интересе својих република.

Министар одбране генерал Иван Гошњак уочавао је да уместо југословенске владе постоји "готово делегатски систем" у коме чланови савезне владе на седницама заступају републичке интересе.

Милентије Поповић је одбацивао тезе о "идеолошком јединству" и повратку на прошли режим у привреди. За њега је "свађа" република била последица процеса у коме "привредна питања данас постају чисто политичка питања" .

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Излазак из "стаљинског ћорсокака"

НАСУПРОТ МНОГИМА, Едвард Кардељ није имао страх за јединство земље. Он се противио сваком прописивању "јединства", сматрајући да у Југославији постоји "довољно јединства интереса" и "јединства циљева" који земљу могу држати на окупу.

Њега је бринула могућност одустајања од самоуправљања и губитка угледа који је Југославија, својим изласком "из стаљинског ћорсокака" стекла у свету. Кардељ је "размишљао" о светском социјализму и истицао убеђење да је југословенски експеримент постао "квасац нечег новог у развитку социјализма". У поређењу с тим "новим" сви унутрашњи спорови и међусобни односи изгледали су му бесмислени, неважни, штетни.

Губитак осећаја за југословенску целину и затварање у републичке оквире за Кардеља је била последица "практицизма који је овладао у главама комуниста" ситног "рачунџијског" духа који је потхрањивао национализам и партикуларизам, "практицистичке ускогрудости и затворености у сопственим границама". Кардељ је у свом излагању ставио знак једнакости између зачаурености републичких елита и неспособности функционера у федерацији да разумеју "извесне захтеве, проблеме, који настају у републикама".

Осман Карабеговић

По његовом је мишљењу "централизам" и схватање да се њиме могу решавати сви проблеми у Југославији директно провоцирао осамостаљивање република. Његов став је био да све постојеће проблеме треба решавати "демократски, стрпљиво, без нервозе" "на курсу нашег општег социјалистичког напретка". То је значило да "ми заставу наше националне политике, националне равноправности и права народа на самоопредељење, морамо да чувамо управо зато да бисмо сачували јединство ове земље".

ЗАТВАРАЈУЋИ ТРОДНЕВНУ расправу Јосип Броз Тито је од присутних партијских функционера затражио (наложио) буђење револуционарног духа. По његовом мишљењу револуција, а с њоме и Јутославија, налазиле су се на прекретници. Сагледавање општих интереса земље, брига о друштвеном развитку заједнице, подизање угледа државе у иностранству били су задаци чије је беспоговорно остваривање Тито тражио од свих савезних и републичких структура.

Колико год се радило о федерализацији, децентрализацији, демократизацији за њега је улога СКЈ у конципирању друштвеног развитка била пресудна. Суштински, Тито је захтевао јачање улоге СКЈ у друштву.

Сматрао је недобронамерним оптужбе које су ЦК СКЈ означавале централном институцијом која потхрањује тенденције бирократског централизма. Упоредо с тим противио се и тенденцијама да ЦК СКЈ преузме улогу заштитника "неке нове националне политике, политике ликвидације националних интереса" и постане тело које афирмише "неки централизам и неко јутословенство које анулира националне тековине појединих република".

Александар Ранковић

Самоуправљање је сматрао "највећом тековином наше револуције" и није дозвољавао његово довођење у питање. Није пристајао ни да Партија постане "нека коалиција комуниста". Тражио је "монолитно" повезивање комуниста. Тито је сматрао да републике не треба да се боје за сопствене националне интересе.

По његовом мишљењу јединствени СКЈ је био најбољи заштитник и чувар "тековина наше револуције по националном питању". Од наведених ставова, током година које су следиле, Јосип Броз је лагано почео да се удаљава.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Краткорочни компромиси политичке елите

ОДЛУКЕ ПРОШИРЕНЕ седнице Извршног комитета ЦК СКЈ прихватила су, крајем марта 1962, републичка партијска руководства. После тога, посебним писмом (3. април 1962), део партијског чланства је упознат с основним ставовима расправе. Садржај писма није одражавао драматичност тренутка али је, и поред тога, држан у тајности.

Месец дана касније, 6. маја 1962, огласио се и Јосип Броз. У Сплиту, пред масом од 15.000 људи, Тито је проговорио о "аномалијама" друштвеног развоја, субјективним грешкама руководећих кадрова, погрешном схватању дела партијских руководилаца да у времену децентрализације и демократизације комунисти више "немају обавезу" да брину о унутрашњем развоју земље.

Рато Дугоњић

Тито је том приликом критиковао промашене инвестиције, грамзивост локалних структура, пројекте који нису у интересу целе заједнице, грешке у планирању, расподелу дохотка који није у складу с реалним могућностима и реалним потребама република.

"Небудност република" и "материјални момент" Тито је означио извориштима постојећих "локализама" и "шовинизама". За њега је било неприхватљиво да комунисти забораве "на шире интересе читаве заједнице". Бринула га је појава "чепркања" по историји и заборав "на будући живот наше социјалистичке заједнице као цјелине". Био је резолутан у ставу да "ниједна наша република не би била ништа, да нисмо сви заједно".

ПОКУШАЈИ ИЗ ПРОЛЕЋА 1962. године да у склад буду доведени јединство мисли и акције СКЈ - што више није постојало, интеграција и јединство Југославије са осамостаљивањем република - што се међусобно искључивало, друштвене промене - којих се партија на власти плашила и, у суштини, одлагала их за неко друго време, нису дали очекиване резултате (проширена седница ЦК СКЈ из марта 1962; писмо од 3. 4. 1962; Титов говор у Сплиту 6. 5. 1962).

Јован Веселинов

Краткорочни компромис био је видан и приликом осмишљавања новог Устава СФРЈ из априла 1963. Доношењу нацрта Устава претходила је свеобухватна анализа друштвене стварности и расправа о битним питањима развитка земље. У образложењу преднацрта највишег правног акта земље Едвард Кардељ, један од његових твораца, посебно је указао да, у процесу одумирања, држава треба да ишчезне као "снага власти и силе".

Кардељ није крио страх од осамостаљивања државног апарата и тенденције уставописца да професионална управљачка структура буде елиминисана. По његовим речима Устав је успостављао политичко уређење које је било у складу с Марксовом тезом о држави прелазног периода као "типу државности коју је он називао радничка класа организована као држава".

ПО УСТАВУ ОД 7. АПРИЛА 1963. држава је добила назив Социјалистичка Федеративна Република Јутославија. Дефинисана је као савезна држава "добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљању".

Ранковић међу народом / Фото Приватна архива породице Ранковић

Територија државе је дефинисана као "јединствена" сачињена од "територија социјалистичких република". [...] После доношења Устава процес преобликовања југословенске федерације и осамостаљивања федералних јединица ушао је у нову фазу. Отварање националног питања на VIII конгресу СКЈ децембра 1964, привредна реформа (средина 1965), Брионски пленум и уклањање А. Ранковића (лето 1966), биле су препознатљиве етапе у том сложеном процесу.

Противуречни процеси у којима је економски напредак сустизала криза, демократизацију политичког и друштвеног живота пратио уочљиви надзор и забрана, интегративне процесе потискивала дезинтеграција, слабљење федералног центра надокнађивало снажење република, уз децентрализацију државе била присутна "зачауривања" у републичке оквире, складним националним односима супротстављао се искључиви национализам, демонтажу службе Државне безбедности пратила анархија и осамостаљивање ван прописа, налагали су да се дотадашњи карактер југословенске федерације мора преиспитати и мењати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ЛИТУРГИЈА У САБОРНОМ ХРАМУ У СКОПЉУ: Патријарх Порфирије и старешина македонске цркве служе литургију помирења