СЛОБОДАН ДАО КРВ 170 ПУТА: Хумани Кикинђанин рекордер Србије у добровољном давању крви

НИШТА за протекле 43 године, па ни вирус корона, није могло да спречи Слободана Јовичина (61) из Кикинде да корача путем хуманости и добровољног давалаштва крви. Минулог децембра учинио је то 170. пут. Такав јубилеј редак је не само у Кикинди већ и у Србији. Досад је поклонио крви колико је укупно има 10 људи. И помогао најмање 500 других, којима је, његова доза, можда, спасла живот.

Слободан Јовичин / Фото Р. Шегрт

Осим рекорда који је тешко стићи, много тога код њега је другачије него код других давалаца. Није, као већина мушкараца крв почео да дарује у војсци, већ као средњошколац. Члан је "Менсе" и судија у пливању. Несуђени је хемичар, али му је хоби ручно прављење сапуна. Прошле године имао је вирус корона али није био позитиван. Уместо "плуса", имао је антитела.

- У новембру 2020, јавио сам се лекару због кратког даха. Остале симптоме нисам имао. На чак пет тестова био сам негативан. Три недеље био сам у болници и анализе су показале да имам антитела. Тачно после годину дана од изласка из болнице, 170. пут сам дао крв - прича Слободан.

Рачуна да је досад дао 52 литра крви. Толико је укупно има 10 људи. Некада се, каже, давало мање, 300 милилитара, а сада мало више. Мисли да је помоћ од њега добило најмање 500 људи. Давалаштво за њега није навика. Више је потреба да се помогне другима, јер, каже, крв нема замену.

- Још није пронађена вештачка крв. А, крв је некоме лек. Не занима ме коме и како ће моја доза отићи, само верујем да ће помоћи. И то је мој једини мотив - каже Слободан.

Ни супруга која је медицинска сестра, бабица, није га поколебала да престане. Једном је, прича, крв дао у болници где она ради, али без њеног знања.

- Она већ 20 година ради у Либији. Једном смо деца и ја отишли код ње на одмор. На клиници где ради дао сам крв, а да она то није знала. Касније ми је објаснила да се то тамо ради на другачијим принципима: пацијенти којима је крв потребна дужни су да је обезбеде од сродника. Није засновано на добровољном давалаштву као код нас - казује Слободан.

Давалац је постао најпре због математике. После у жељи да достигне оца, који је имао 40 давања.

- Први пут крв сам дао у Београду. Био сам прва генерација која је у Кикинди завршила усмерено образовање. Онда сам уписао Прву београдску гимназију. На дан када сам имао контролни из математике, прекопута гимназије, у Хемијској школи, била је акција давања крви. Да бих избегао писмени, отишао сам у школу прекопута. Био сам матурант и први пут сам стискао руку и пумпао крв из вене у дозер. Када сам, после два дана дошао у школу, чуо сам да је од 41 ученика у одељењу 17 дало крв, а 18 је било "болесно". Само шесторо ђака дошло је на час, па је професор задатак одложио за недељу дана - прича Слободан уз смех.

Од тада Јовичин није избегао ниједан "час" давалаштва, осим једном у војсци.

- Служио сам на острву Ластово, а да бих дао крв морао бих да идем до Сплита. Један дан је био потребан за пловидбу, а тада ми не би узели крв. Следећег дана бих дао крв, али више не бих имао брод да се вратим у гарнизон, па бих морао да чекам трећи дан. Због превоза сам одустао - објашњава рекордер хуманости из Кикинде.

Живот га досад није довео у ситуацију да крв даје наменски, за неког из породице, фамилије, пријатељима или познаницима. Само једном је, по позиву из болнице, дао крв за Кикинђанку којој су били потребни тромбоцити.

- Због ње сам ишао на сепарацију у Нови Сад. У Кикинди сам претходно обавио "брдо" лабораторијских анализа, да се одреди да ли смо компатибилни. Било је то пре више година. Нисам је упознао, не сећам се више ни њеног имена - прича Слободан.

Слободан Јовичин / Фото Р. Шегрт

Мисли да је принцип добровољности добар. Не допада му се само што крв више не може да се даје свакодневно, као некада, већ само када су организоване акције.

- За сваку похвалу је да неко готово цео животни век посвети оваквом начину хуманости. Никада није тражио изговоре. На њега сви треба да се угледамо - поручује др Миломир Бежановић, из Завода за трансфузију крви Војводине у Новом Саду.

НОВИ ЦИЉ - 181 ДАВАЊЕ

МОЈ покојни отац је 42 пута дао крв. Више није могао због високог крвног притиска. Желео сам да га достигнем. Када сам то убележио у књижицу, желео сам да постигнем 100 давања. После више нисам имао циљ, већ само мотив. Сада се шалим да морам да имам 181 давање, јер сам висок 181 центиметар. Од двојице синова, један је давалац. Крв може да се даје до 65. године и максимално 188 пута - казује Слободан.

ДОБИТНИК ПРВОГ ПАСОША СРБИЈЕ

ОСИМ књижице добровољног давалаштва крви (а попунио их је већ осам) Слободан Јовичин има још једну. Датира из 2008. године. У акцији "Новости", Владе Србије и РТС - "Нови српски пасош - ново лице Србије", реномирани жири је одлучио да, међу више од 2.000 кандидата, он буде један од 204 добитника тада нове путне исправе наше земље. Тада је имао 115 давања крви и завештао је органе на ВМА.

- Тај пасош је одавно истекао и сада је леп сувенир - каже уз осмех Слободан Јовичин.

Препоручујемо

Србија

0 0

ХУМАНИ НЕГОТИНЦИ: Прикупљене 44 јединице крви

28. 10. 2021. у 17:53

Београд

0 0

ПОЗОРИШНЕ КАРТЕ У ЗАМЕНУ ЗА КРВ: "Атеље 212" организује акцију добровољног давалаштва

22. 09. 2021. у 21:41

Србија

0 4

СПАСИТЕЉ ТУЂИХ ЖИВОТА: Писац Никола Пачариз давалац крви и освајач врхова Балкана

18. 07. 2021. у 08:38

Србија

0 0

НЕ НАМЕРАВА ДА СТАНЕ: Зоран Костадиновић из Зрењанина сто пута дао крв и заслужено добио признање за хуманост

18. 06. 2021. у 08:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације