У ХИТЛЕРОВОМ РОДНОМ МЕСТУ НИЧЕ СПОМЕНИК СРПСКОМ ПЕТЛУ: Новосађанин Зоран Шијаковић, градски секретар за културу аустријског града Браунауа

ЧИЊЕНИЦА да, из фотеље градског секретара, културну политику у једном градићу у Аустрији води Србин, сама је по себи веома необична.

Зоран са скицом споменика на мосту преко Ина / Фото приватна архива

Када се, међутим, уз то узме у обзир да је реч о Браунауу, родном месту Адолфа Хитлера, прича о културном посланику Зорану Шијаковићу, добија димензије сензације!

Тим пре што се над тим градићем на реци Ин, тик уз Баварску, дакле на самој граници са Немачком, и даље вије усуд тамне прошлости.

- Браунау је стигматизован на тему Хитлера који јесте ту рођен, али није пореклом из тог града. Браунау се труди да изађе из тог негативног имиџа - каже Шијаковић, који својим дугогодишњим деловањем на ширењу српске традиције, преиначеним заправо у културну мисију, умногоме доприноси томе.

Занимљиво је да је, на Шијаковићеву иницијативу, Градски одбор за културу, на седници одржаној пре месец дана, одлучио, а град Браунау прихватио, да се подигне споменик српском петлу.

- То ће бити туристичка атракција. Прича је с краја Првог светског рата, када је један немачки војник, повлачећи се кући, са собом повео и петла с којим се у Србији спријатељио и заволео га. Међутим, када је из Браунауа са петлом у наручју кренуо да мостом преко реке Ин пређе у Баварску, немачки цариници су га зауставили и на сред моста петлу одрубили главу. Та је прича 29. јуна 1918. године изашла на насловној страни тадашњих новина. У част том српском петлу ми подижемо бронзани споменик. То је моја иницијатива и 2022. године на Видовдан ће бити откривена биста петла. Град Браунау је донео званичну одлуку о томе, тако да ће у Хитлеровом родном граду бити подигнут споменик српском петлу - закључио је Шијаковић.

Зоран Шијаковић са тамбурашима "Велоса", Фото С. Бајић

Рођени Новосађанин је већ више од четврт века у Аустрији. По струци историчар уметности, по опредељењу извођач и градитељ мостова који спајају ствараоце са свих меридијана. Амбасадор је интеграција Аустрије и мајстор уметности Гилде, добитник Ордена за заслуге регије Салцбург, оснивач КУД "Даница", награђеним Годишњом повељом Матице исељеника и Срба у региону, Признањем културно-просветне заједнице Србије... Аутор је многобројних програма и пројеката на којима је сарађивао са реномираним уметницима из Србије и света. У богатој уметничкој биографији ишао је на турнеје са Миром Бањац, Цунетом Гојковићем, Наракордом, неговао српске арије са Изворинком Милошевић...

- Све је почело на мојој родној Подбари - каже Шијаковић. - Као дете, правио сам тамбуре од лего коцкица, а отац ми је купио хармнику, коју сам учио у музичкој школи "Исидор Бајић". Свакодневно сам пролазио поред просторија КУД "Светозар Марковић", јер сам становао у близини. Када би тамбураши имали пробу, стајао сам и нетремице их слушао, сањајући да ћу једног дана и ја свирати тамбурицу.

Недуго затим, Шијаковић се, на наговор другара, обрео у словачком КУД "Павел Јозеф Шафарик" који је деловао такође у његовом комшилуку.

- Привлачиле су ме и мађарска и словачка култура. Другари су знали за то, повели ме "да видим". У "Шафарику" сам се учио не само култури, него и толеранцији и љубави и све што радим садржи те три компоненте. Тамо су ми били први кораци, веза са традицијом и уметношћу, као фолклораш научио сам народне игре, сва кола, био солиста и уметнички руководилац, до одласка у војску. По повратку сам постао члан Српског народног позоришта, као хонорарни сарадник. То је било пре 30 година и отворио се дијапазон.

Споменик на мосту преко Ина

Затим је уследио позив из Аустрије, да будем водитељ играња, по уговору на две године.

Мислио сам, то је кратко, али продужило се, ево, и дан данас. Радим и живим са породицом, сином Стеваном и супругом Славицом.

У Аустрији је, како истиче, пронашао себе и успео да повеже посао и хоби, све оно што је имао у Новом Саду.

- То ме је и задржало. КУД "Даница" сам основао 1999. године, јер сам био незадовољан суженом културном свести код мојих сународника. Надовезао сам се на интелектуалне правце Јована Јовановића Змаја и Вука Караџића, с којим се идентификујем и због тога је и

КУД добио име по алманаху из 1826. године. Формиран је и вокално-инструментални и играчки ансамбл са жељом за неговањем традиције. То сам чинио јер је имиџ миграната са наших простора био лош. Ипак, 2003. године смо објавили албум песама са модернијим приступом и то нас је избацило у орбиту. Да кажем, није то било национално обојено већ смо обрадили свеобухватни словенски део, пошто култура не жели да се ограничимо.

- Свирам прим као самоуки музичар. Био сам у гостима код нашег сународника, којем је на зиду висила тамбурица као сувенир. Попили смо ракију, другу, трећу... узео сам инструмент у руке и кренуо "Јутрос ми је ружа процветала...". Из тога се тако изродила уметност. Домаћин ми је позајмио тамбурицу на којој сам посвећено вежбао и, пошто имам музичко образовање, веома брзо савладао елементе. Данас себе називам циркусантом на тамбури.

Са Вилфридом Шарфом и Јованом Пејчићем, Фото Н. Стојановић

На чело градског секретаријата за културу, такође је дошао, чинило се у први мах, игром случаја. Али, утисак је да су они који су га предложили, добро знали шта чине.

- После једног концерта, на ком сам носио лептир-машну, тадашњи градски канцелар, који је управо по том модном детаљу био карактеристичан, позвао ме да будем одборник у градској скупштини. То је све било пре готово две деценије, када сам први пут изабран, да би касније постао секретар за културу.

Као политичар у градским оквирима, има 11 функција, што је велика обавеза, али му је изворни ресор култура.

- Бавим се заправо субвенцијама одржавања локалних стваралаца у финансијском смислу.

Општина финансира и подржава све који су у служби, а секретар за културу је по дужности председавајући музеја, библиотеке, галерије... и личност која репрезентује културни живот града.

ХУМКЕ 16 СРБА НА ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ

- НА војничком гробљу у Браунауу је сахрањено 16 Срба из времена Првог светског рата.

Тамо се вијори српска застава и то је једино место које целе године предочава слике прошлости. Наравно, сваке године на Видовдан идемо на гробље и палимо свеће. Гордана Илић Марковић, професорка која предаје на славистици у Бечу, дошла је до књиге умрлих где смо идентификовали 16 имена. Томе смо посветили изложбу која је у Браунауу била 2016. године, и оцењена као најуспешнија изложба икада.

"ДАНИЦА" ЧУВА ИДЕНТИТЕТ

- Сматрам да заједничка историја приближава две земље, и да борац за међусобно разумевање народа одагнава предрасуде, а да је уметност у служби зближавања - каже Шијаковић. - Моји сценски прикази су фолклорни елементи најмање двеју култура, а то је све везано за одрастање и лекције које сам научио у "Шафарику". Стварамо на немачком говорном подручју и јасно је да програме прилагођавамо томе, али свакако чувамо сопствени идентитет. У "Даници" смо надмашили почетне циљеве везане за неговање традиције и на широка врата ушли у свет уметности као припадници једне огромне, мултинационалне фамилије.

* * * * * * * *

ПРОФЕСОР ШАРФ ПИШЕ "ФАНТАЗИЈУ О ПЕТЛУ"

У родном граду, Шијаковић је био недавно на Конгресу светске тамбурашке асоцијације, где је одржао предавање уз Вилфрида Шарфа, професора Музичке академије у Линцу и интерпретатора на цитри.

- Дружење тамбураша са свих страна је фантастично искуство и свака част организаторима, др Јовану Пејчићу и Данилу Нинковићу. Професор Шарф је такође одушевљен манифестацијом, а реч је о уметнику који је наступао са Париском филхармонијом и имао солистички наступ на Новогодишњем концерту Бечке филхармоније 2014., што је преносило 90 тв станица а гледало 50 милиона људи. Он тренутно пише "Фантазију о петлу", која ће бити изведена на откривању споменика - каже Шијаковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације