ФЕЉТОН - СУСРЕТ С КЊИЖЕВНИКОМ У АМЕРИЧКОМ СТОНОМ ГРАДУ: Сава Јанковић је и у Америци, новој домовини, остао веран матерњем језику

У СРПСКОЈ књижевности, ствараној у Америци после Другог светског рата, постоји троугао који чине три писца и песника са сличним уверењима и искуством из доба ослободилачког или грађанског рата на тлу окупиране Југославије.

Фото: Википедија

Поред Васе Михаиловића и оца Матеје Матејића, трећи је - Сава Јанковић. Сава је једини од њих носио униформу, пушку о рамену и учествовао у борбама с партизанима, а вероватно и четницима. Пред крај рата, када је савезничка, значи и партизанска победа постала очигледна, и “љотићевци” и четници су кренули да, у договореном међу њима миру, покушају да у Италији или Аустрији спасу животе. Сликар, песник и романописац Сава Јанковић чудом се спасао да не заврши у једној од многобројних масовних гробница. Своје бекство кроз логорску жицу описао је у вишетомном роману „На прелому“. Вероватно је зато он једини од ове књижевне тројке свој дар и умеће посветио опису ратних сукоба и оправдању идеја за које се борио и оружјем.

...Александар је упознао Јанковића много касније од Матејића и Михаиловића, средином деведесетих, у Вашингтону. У амерички стони град Александар је тада стигао с двојицом пријатеља, докторима Ненадом Јанићијевићем и Љубишом Станковићем да би, заједно с Мирославом Ђорђевићем, председником Конгреса српског уједињења, владиком Артемијем с Косова и његовим пратиоцима, покушали да водеће сенаторе на Капитолу бар поколебају у њиховом једностраном разумевању југословенске драме и готово погубном односу према Србији. Амерички званичан став био је тумачен и брањен као обуздавање ауторитарне владавине Слободана Милошевића на унутрашњем плану, а на спољашњем као спречавање његових освајачких намера према суседима.

Нечег помало драмског и истовремено лирски дирљивог и привлачног било је у појави и лику Саве Јанковића. У човеку осредњег раста, лепе главе с малом брадом, дубоког, повремено задрхталог гласа и непосредног понашања. Александар је исте вечери препознао уметника који својим делом жели да обезбеди смисао свог живота и зато сва своја осећања и мисли ставља на ту карту.

АЛЕКСАНДАР  је још пре њиховог првог сусрета читао Савин роман првенац. Сава Јанковић је, као и већина писаца који и у новој домовини остају верни матерњем језику, писао пре свега за читаоце из Србије. Говорио је Александру да своја дела сања у излозима или бар на полицама српских књижара. Свом пријатељу Александар је успео да помогне да оствари свој сан, да се својим речима обрати оном привиђењу за којим је ишао као кроз пустињу док је исписивао стотине страница на старинској ћириличној писаћој машини. „Просвета“  је објавила роман „На прелому“ након Александровог разговора с двојицом уредника, Чедомиром Мирковићем и Милисавом Савићем. Заиста њих двојица заслужују признање за поштовање слободе говора, поготову што је то био и чин храбрости због ревизионистичке садржине романа у односу на владајући став у Србији према Љотићевом покрету као идеолошки фашистичком и колаборационистичком за време немачке окупације.

Јанковић је у разговорима с Александром нарочито порицао Љотићев антисемитизам и антисемитизам програма ЗБОР. Није знао или није желео да зна за антисемитске изјаве и текстове, нарочито за време окупације, у листовима под контролом Љотића и његових сарадника. Није знао за њих? Или није желео да их памти? Или је то била, свесна или несвесна блокада у памћењу!

Чудна је ствар човекова меморија! Није фотографска камера нити апарат за копирање или скенирање. Свестан је Александар и као писац свог мемоарског романа те условности, па и ограничености памћења. Шта да ради? Тако је, како је, али резервну меморију нема у свести као у џепу. А и свест је. Уосталом, читали смо Фројда!

У СВОЈИМ казивањима Сава је највише истицао да је као борац био вођен потребом за биолошким спасавањем српског народа. Партизани су, с друге стране, заслепљени комунистичким идеалима и следећи захтеве из Москве и Лондона, занемаривали опасност од истребљивања српског народа када се за једног убијеног немачког војника стрељало сто Срба, за једног рањеног педесет. Победа револуције је за комунисте била важнија од опстанка нације.

А о тој националној бризи Љотићевој сведочило је и стварање Завода за принудно преваспитање омладине у Смедеревској Паланци. Тврдио је Сава да тај завод није био логор ни налик Стаљиновим у Сибиру и Брозовом на Голом отоку.

- Да, боравак у њему био је принудан али је имао веома ограничен рок трајања. А најважније - Љотић је за комунистичку омладину уместо стрељања на Бањици изборио другу могућност - принудно али не и насилно преваспитавање. Да, Саша, својеврсни колеџ, да га тако назовем, са жицама и наоружаним стражарима, с правилима и обавезама, али колеџ с библиотеком, часовима и разговорима, чак с полемикама, уметничким активностима, па и позоришним представама по избору преваспитаника. Преваспитаници нису туцали камен на несношљивој врућини нити секли шуме под снегом и ледом, нису били тучени ни пребијани на смрт од васпитаника по васпитачевим захтевима, нису умирали од глади нити од физичких напора.

И на крају, драги мој Саша, ко се преваспитао, преваспитао, а ко није - широко му поље ако поново не падне у немачке руке. Неки од преваспитаника отишли су после напуштања Завода у партизане, а неки су се ипак освестили и кренули другим животним путем. Чуо си за Милутина Дорословца? Некадашњи скојевац и васпитаник променио је мишљење, отишао у Аустрију и данас је Мило Дор један од великих писаца немачког језика. А да није Завода, био би стрељан или ко зна шта би било с њим чак и да је спасен из окупаторског затвора. Можда би га и комунисти стрељали као издајника да је остао у Србији. Зар га нису годинама називали тим именом? Колико је времена требало да прође да би могао безбедно да посећује родбину или пријатеље? И да пријатељи смеју да га виђају?

ДОРОСЛОВЦА  је Александар први пут срео у стану Васка Попе на Ташмајдану. Мало се зачудио јер је знао колико је Васко био опрезан да не дође у сукоб са својом партијом и њеним органима. Свој опрез је правдао речима да нема живаца за живи под оптужбом да је дисидент или, другим речима - издајник.

- Ако си се једном ухватио у то коло, а ја јесам, и то давно, и због окупатора и због стварно левичарских схватања, онда си или у колу или знаш шта ти следује. Не свима исто, али знам шта би мене чекало. Не значи да би ме хапсили, али под таквим притиском не бих био у стању ни да пишем. А без тих песмица, како би рекао твој Бродски, шта ми значи живот?

А Васкова реч, док се понашао како се понашао, имала је своју тежину, и то знатну. Није је користио тек тако, а зато је и имала утицаја. За њу је и платио високу цену, као када је одбио да оде у Израел на конгрес ПЕН клуба и да прихвати улогу потпредседника. Није се лако одлучио за препоруку Партије да остане код куће због државне политике према Арапима и места Југославије у покрету несврстаних. Стваралачки мир био му је пречи и од Нобелове награде. На сва Александрова наговарања да преломи и крене - одговарао је са две речи - “не могу”. Или се бранио ћутањем, уз паљења цигарете о цигарету.

СУТРА: "АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН" И ЈОВАН ДУЧИЋ У АМЕРИЦИ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СТУДЕНТИ У ПИТСБУРГУ НИСИ ХТЕЛИ ДА МРЗЕ СРБЕ: Неки учили српски да би нас нападали

19. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУДБИНСКИ СУСРЕТ СА АМЕРИЧКИМ СРБИМА: Годинама се Васа Михаиловић залагао за исправљање неправде према српским писцима у туђини

22. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДОГОВОР БУША И ГОРБАЧОВА О УЈЕДИЊЕЊУ ДВЕ НЕМАЧКЕ: Вашингтон тежио да стекне превласт НАТО ширењем до руске границе

04. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧАРИ НА ВЛАСТИ СУ ОДВОЈЕНИ ОД НАРОДА: Још марта 1992. године чули су се први гласни захтеви да се НАТО прошири на Исток

25. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације