ФЕЉТОН - ЊУЈОРШКИ РАЗГОВОРИ О СТАЉИНУ И БРОЗУ: Хебранг ликвидиран без суђења, јер га је Јосиф Висарионович предвидео као Титовог наследника

БАРОВИ или не раде недељом или се недељом не служи пиће.

Фото: "Википедија"

За Александра и његове другаре то значи - затворени су. Не сви барови него они у Ајова Ситију. Током свог дугог боравка истражио је Александар са два своја друга, лекаром Вељком Живковићем и загребачким писцем Иваном Кушаном, где ипак могу и недељом да утоле жеђ осим водом. Сипаш коку, лимунаду или швепс из своје флаше, а келнер не проверава каквог је укуса и мириса то твоје пиће. Битно је код њега да наручиш вечеру, а своју флашу не мораш да кријеш. Ресторан је изван града, једно сат вожње, а у ресторану служе заиста одличну рибу, свеж улов из реке крај које вечерају или из оближњег језера. А уз рибу иде пиће беле боје, зар не? Слаже се келнер да их снабде и са довољно леда, јер зна да му следи добра напојница.

Возили су другари и пријатељице на вечеру, не баш сваке недеље, али без бројања недеља на парне и непарне, суве и оквашене, као што ни девојкама нису бројали звезде у очима.

Потроше се, наравно, тих пет стотина долара опет у бару на пиће и чашћење, али не у једном цугу, како би се рекло. Није мало пет стотина с једном једином сврхом за трошење. Зна то и Александар, мада није бројао цугове после свог тзв. спектакла, када је чак и стојећи на столу читао песме. Александар је одабрао за тај случај лакшу поезију, да песме могу и саме да лебде у ваздуху, ако можда столу клецну ноге а он добије крила...

АЛИ библиотеке ... Због вискија и сукњица у баровима не запоставља Александар ни полице с књигама у библиотеци Универзитета Ајова. Отворена је библиотека радним даном од осам ујутро до два после поноћи. Ради и суботом и недељом, додуше скраћено, суботом до пет, а недељом од поднева па опет док до она два поноћна сата. Ретко долази Александар у библиотеку рано, али кад дође напушта је тешка срца. Како да пожели да изађе када су му све књиге на дохвату руке? Не мора да их наручује, да чека да му их неко, као некад његов друг Пера Карађозовић у библиотеци САНУ, донесе и само неколико положи на сто. Чини му се да му је лакше и да овде, усред ајованског студентског кампуса, пише о југословенским песницима него у својој кући на београдској Звездари. Шта тек о руским књигама да каже!

...Баш у тој библиотеци на америчком Средњем Западу почиње Александар да озбиљније размишља и о политици. Мање о совјетској, више о југословенској. Све му је углавном било јасно шта се догађало и збивало у Кремљу, мада су му се отворили неки нови видици када је у Њујорку, у сестриној кући упознао аутора књиге Берлински Кремљ Григорија Климова. Његова супруга Ала требало је на Колумбијском универзитету да брани тезу о Мандељштаму па је било довољно разлога за сусрете. Сазнао је од Григорија Петровича да је та књига била преведена и објављена и у Београду у време Титовог највећег непријатељства са Совјетским Савезом. Прочитао је од Климова позајмљену књигу на душак. По њој су била снимљена чак три филма, а по броју језика на који је преведена и објављеним тиражима не заостаје за Ђиласовом "Новом класом".

КЊИГА совјетског официра безбедности, који се са дужности у окупираном Берлину 1947. није вратио у Москву, ипак Александру, а вероватно и не само њему, мање је откривалачка него касније објављени опис нове класе Титовог дисидента Ђиласа. Не може комунистички Београд по значају и утицају да се пореди с комунистичком Москвом, али тзв. слободни западни свет о совјетској и уопште комунистичкој машини терора и у то време зна више него о скривеном животу нове класе... С "Новом класом" као да је пала завеса, па су и комунисти на Западу почели да се трезне од илузија о реалном социјализму.

Са Григоријем Петровичем Александар разговара и о Јосипу Брозу. Титова личност заинтересовала је Климова када су обојица променила страну хладноратовског фронта, приклонивши се Западу уместо да се и даље клањају Стаљину. Климов је књижевни псеудоним, а руски дисидент рођен је као Игор Борисович Климаков. У Западној Немачкој је имао документа, не без разлога, на име Ралф Вернер.

Нека Александрова сазнања о том човеку су ипак накнадног карактера. Као и о другим личностима с којима се сретао. Чудна је ствар с тим сећањима, поготову када се неких пола века касније уобличују у мемоарску прозу. Како да оно што је о некоме знао некад ослободи од знања која је стекао касније, у тренутку писања о прошлости након више деценија? Некад и сад су ипак два спојена суда. Зато и покушава Александар да се што више усредсреди на конкретне појединости, на оно што се назива фактографија. Али су и чињенице у сећању као остаци брода на дну мора. Може и потонули брод да заплови опет али да ли је то ипак онај исти брод који се насукао на санту леда, налетео на мину, потопиле га буре или чак сам капетан да не би понео непријатељску заставу?

ТИТО  је занимао Александра поготово зато што је писао предговор антологији југословенске поезије, а Америка је право место да о његовој личности сазна оно што не може у домовини под његовом влашћу. Климов прича Александру о стаљинистичким чисткама тридесетих година у којима су страдали и многи југословенски комунисти, и то на водећим положајима, чланови централног комитета и чак неколико генералних секретара КПЈ. Западне службе, за које је раније Григориј Петрович радио, интересовала је психологија југословенског комунистичког лидера који у тим чисткама није остао чистих руку. Постављало се питање у којој се мери Тито променио после сукоба са Стаљином. И зато их је нарочито занимао случај Хебранга, мада су се уздржавали и од питања и оцена да не би нашкодили свом новом савезнику. Зашто је Тито поштедео Србина Сретена Жујовића а ликвидирао без суђења Хрвата Андрију Хебранга када су се обојица изјаснила за Стаљина?

- Мора да је Титу ипак више сметао Хебранг - мисли Климов - мада су обојица Хрвати. И не верујем да је разлог био то што је Хебранг желео самосталнију Хрватску у оквиру Југославије. Разлог је био што је Стаљин Хебранга а не Жујовића предвидео као Титовог наследника. Код Стаљина је национална припадност играла значајну улогу. Можда се зато Стаљин својевремено определио за Тита, а стрељао његове српске или посрбљене јеврејске ривале. Подозрив је био Стаљин према Србима као и према Јеврејима. Воле Срби матушку Русију више него Хрвати, али су за разлику од Хрвата имали своју краљевину и своје династије, које су комунисти рушили, па се то тешко заборавља. Тиња та херојска прошлост Србије негде у дубини српске душе и никад се не зна када ће да исплива на површину. Зато је Стаљин био неповерљив и према Јеврејима, и то не без разлога. И многи од њих не заборављају сасвим, свесно или несвесно, обећану земљу. Када је реч о Србима можда је грешио, али не сасвим када је реч Јеврејима.

ТРГАО се Александар на те Климовљеве речи, као да се у њему побунило разумевање за трагичну историју Јевреја. Јевреји су били грађани другог реда и у царској Русији, а страдали су и у погромима. Наследио је Александар то осећање симпатија за Јевреје од свог оца руског Кавкасца. А Александар се приликом каснијих посета Њујорку није више виђао с тим веома необичним Петром Григорјевичем Климовим. Ваљда што је његова супруга била докторирала или се, како је чуо, развела од мужа. Тек, они су престали да посећују Александрову сестру Марију у њеном њујоршком стану.

СУТРА: ГЛАС ЗВАНИЧНЕ СРБИЈЕ ЧУЈЕ СЕ У ПИТСБУРГУ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕВИДЉИВИ БЕРЛИНСКИ ЗИД ПОНОВО ДЕЛИ СВЕТ: Шта раде америчке снаге у Европи, наоружане са тактичким наоружањем?

13. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - КО ЈЕ ИЗ СЕНКЕ УПРАВЉАО УЈЕДИЊЕЊЕМ ДВЕ НЕМАЧКЕ: Источнонемачка армија се после пада Берлинског зида “извукла из руку“ шефова

11. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОТВОРЕН УСТАНАК ПРОТИВ НЕКАДАШЊИХ "ПРИЈАТЕЉА": Немци су показивали антипатију и према војницима бивше армије са Истока

09. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧАРИ НА ВЛАСТИ СУ ОДВОЈЕНИ ОД НАРОДА: Још марта 1992. године чули су се први гласни захтеви да се НАТО прошири на Исток

25. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације