ФЕЉТОН - СРЕТЕЊСКИ УСТАВ РАЂЕН ПО ЕВРОПСКОМ МОДЕЛУ: Русија и Аустрија су биле за измену устава из 1835. г. док га је Британија је бранила

РЕГУЛИСАЊЕ закона у Србији је вршено у складу са постојећим западним моделима.

Српска застава је била снова заставе свих тадашњих југословенских народа, Фото "Википедија"

Најзначајнији су доношење устава 1835, па ново наметање друкчијег устава од страних сила 1838 („Грађански законик“ 1844.), али су ту и закони о државној управи, о еснафима. Иза већине стоји истакнути правник Јован Хаџић, пореклом из Војводине. У делу „Дух народа србског” које објављује 1858. он открива филозофску позадину свог законодавства. Сваки народ има свој дух. Средиште српског језика, који је основа нације, јесте у Црној Гори, а средиште хрватског језика око Загреба. Граница међу њима пролази „усред Босне и западне Далмације“.

Доношење устава је убрзано 1835. једном побуном која се по саветнику Милети Радојковићу назива Милетином буном. Тражено је да се ограничи кнежева власт. Он је постао најбогатији човек у Србији, а од својих 13 милиона гроша је покривао трошкове и многих државних послова. У исто време, ова повика о потреби устава је морала да коначно регулише и начин како се бира Народна скупштина која га доноси. Оне су обично заседале два пута годишње, на Ђурђевдан и Митровдан. На скупштини 1835. је изабран из сваког села по један представник, из среског места два, а из окружног четири. Још се није знало да ли их је било четири, или две и по хиљаде. Ту је и десет хиљада знатижељника, чији коњи попасу траву око Београда, Крагујевца, или места где би се таква скупштина сазвала.

„СРЕТЕЊСКИ устав“, како се по традицији по свецима сви велики законодавни акти наименују, 1835. је рађен по западноевропским моделима. Као и „Грађански законик” потом, који је имао за последицу убрзано разарање задружног типа породице и усвајање западног типа „породице језгра“, тако је и устав 1835. имао конструктивних последица, без обзира на то што су га 1838. велике силе замениле горим. Установљени су грб и застава. Двоглави бели орао, наслеђен из античког Римског царства након поделе на источни и западни део 295, основа је грба. Ту је и српски крст, са оцилима, који се из дубине историје идентификује као српско национално знамење. Застава је француска тробојка, са водоравним бојама црвено, бело и плаво. Како су велике силе мењале устав 1835, мењали су и заставу да не подсећа на француску, па од 1839. Срби имају заставу црвено, плаво и бело. Она је постала основа заставе свих тадашњих југословенских народа, а и већине словенских. Тако је одлучено на Свесловенском конгресу у Прагу средином 1848, када је закључено да се српска застава узме за основу, али да се поредак боја може мењати. Руси (после 1867), Словаци и Словенци су окренули српске боје. Хрватска је застава настала (вероватно) случајно, када је хрватско вођство 1848. још веровало да ће српска застава бити у старом поретку црвено, бело и плаво. Хтели су да један народ има и једну заставу.

Извршна власт је у наследном кнезу и Савету, како се условно називала влада. Устав 1835. је предност давао кнезу, што је изазвало поделу међу великим силама. Русија и Аустрија које су биле против књаза Милоша су биле за измену устава и давања предности Савету, Британија је бранила Устав из 1835. Ово је питање изазвало најпре унутрашњу кризу у Србији, а 1842. и спољну међу великим силама. Обично се у историји дипломатије назива „Српском кризом“. Русија је успела да султан искористи своја права и наметне Србији нови устав 1838, назван по пореклу „Турски устав“. Он је полазио од става да земљом владају Савет и кнез, а не обратно. Незадовољан овим, књаз Милош је абдицирао у корист свога сина Михаила, па напустио Србију.

НЕСЛАГАЊЕ између новог кнеза и саветника је довело до избијања нове бу- не, назване по једном од политичких првака тога доба Томи Вучићу Перишићу 1842. Народна скупштина на Врачару је извршила смену династија. За новог кнеза је био изабран Карађорђев син Александар. Имао је сва лична својства да постане велики кнез у држави којом владају његови министри, јер је страховао од јавних говора и због тога увек остајао у позадини. У једном брбљивом наро- ду, он је једини био суздржан. Том сменом 1842. Србија је стабилизована политички и социјално, до нове смене династија 1858. Та је стабилност учвршћена мешањем руског цара у српске прилике у време европске револуције 1848. Страхујући да се она не прошири и на Балкан, руски цар је слао лично писмо српском кнезу и грчком краљу, а иначе настојао да се политички систем укочи. Епоха ове стабилности 1842-1858. назива се раздобљем уставобранитеља, по називу саветника и првака који су се мирили са турским уставним диктатом 1838.

Најдугорочнија последица развоја ове „српске кризе” 1842. је повећан британски утицај на српске прилике. Званична влада је ишла путевима које је од 1832. отварао Дејвид Уркварт и подржавала династију Обреновића и целу њихову политику тражења ослонца на земље Западне Европе. Дејвид Уркварт је био неуморан и у овим околностима и британску јавност одгајао у овом смислу. Не само преко часописа „Portfilio“ у Лондону и Паризу, него и преко часописа „Brutish and Forigen Evieew; Eruopean Quaeterliy Juornal” Tо је време када се у самој Британији још воде политичке борбе око реформе изборних закона, јер опште бирачко право још ни близу не постоји. О свему што је радио Уркварт је обавештао и Форин офис, по потреби и председника владе. Када је, после друге посете Србији 1833, свој дуги извештај послао истом министарству, он је тиме почео да ствара атмосферу у којој његова влада није морала да о српским питањима заузима отворено становиште. Задржавала је то у оквиру једне квазиприватне делатности, а последице су биле мало више флексибилности, него што би је било да се све одмах саопштавало јавности. Због ангажованости у домаћим борбама „чартистичког покрета“, како се назива покрет за изборну реформу, Урквартова је улогау јавном мњењу била прилично истакнута. Не само да је био сумњичав према српској националној држави и настојао да се реформишу и очувају аустријска и турска империја, он је био сумњичав и према идеји јединствене италијанске нације. Био је овејани британски националиста.

У ВРЕМЕ „српске кризе“, пре и после ње, његови су људи били активни у Београду. О Србима се 1842. огласио у једном приватном писму и млади Дизраели. Чува се у библиотеци Универзитета у Оксфорду, али је у том младалачком шкрабању тешко дешифровати шта је тада сањао будући челник британског конзервативизма. Главни напор Дејвида Уркварта био је да се очува континуитет британског утицаја, на српски и балкански развој. Није морао да се заклиње на верност пријатељству са палим кнезом Милошем. На крају је морао видети и сам, оно што је забележио кнежев берберин, да је алкохолизам био једини човеков порок који га је мимоишао.

Ово је време када се у српској политици тиска око министра унутрашњих послова доста широка група српских интелектуалаца, са жљом да срочи и стави на папир оно што би српски народ требало да жели и оствари. У том кругу се истиче доста широк круг фрањевачких калуђера из Далмације, Славоније, нарочито Босне и Херцеговине и Хрватске.

То је време када се у Европи сматра да је нација заједница језика и они су сви надахнути духом да јужнословенски католици, само из Хрватске, северне Далмације и Истре не улазе у тај круг српске језичке доминације. По природи традиције они су то етничко заједништво називали именом Илира, али су му давали унутрашњи садржај тежње да се успостави држава са престоницом у Београду.

РАЗИЛАЖЕЊЕ СА РУСИЈОМ

РАЗИЛАЖЕЊЕ Србије са Русијом није произилазило само из страху да руски цар не добије право да наименује српске кнезове. Лекар књаза Милоша је забележио да је „кнез дубоко уверен да Русија нема никакву другу намеру са Србијом него да јој ова послужи у њеним будућим смеровима на Отоманско царство“. Француска култура се и у тој раној фази модерне српске државности узима као идеал, до степена да ће коју деценију потом, на тим темељима израстати осећање младе српске интелигенције да им је Француска њихова алтернативна нација.

 СУТРА: ЛАЖНИ МИТ О "НАЧЕРТАНИЈУ" КАО ТАЈНОМ СРПСКОМ СПИСУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - СЛОБОДНО СРПСКО ЈЕЗГРО У БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ: Српска револуција 1804-1815. била је најзначајнији догађај у целој српској историји

18. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације