ФЕЉТОН - ТОДОР ЈЕ КАО ДЕЧАК ПРЕЖИВЕО УЈЕД ЗМИЈЕ: Тодор је остао на слу­жби на Це­ти­њу и на­кон Ње­го­ше­ве смр­ти, по до­ла­ску кња­

ЖЕНА се по­ра­ђа­ла у не­ка­квој ста­ји по­ред ку­ће, каже даље ова легенда. По­ма­га­ла јој не­ка­ ком­ши­ни­ца, или ро­ђа­ка, , али је ка­лу­ђер, ми­мо та­да­шњих оби­ча­ја на­ре­дио да же­ну до­ве­ду у ку­ћу, да на­ло­же до­бру ва­тру и про­стру јој да се по­ро­ди ту по­ред ог­ња. Није би­ло по­го­во­ра – све је урађено ка­ко је ка­лу­ђер на­ре­дио.

Остаци некадашњих кадићких кула на Бовану, Фото Из књиге "Кадићи од Бована до наших дана"

Ноћ је би­ла тмур­на и ки­шо­ви­та, а у не­ко до­ба је окре­ну­ла пра­ва олу­ја са му­ња­ма и громовима, не­бе­са се рас­кла­па­ла и зе­мља по­дрх­та­ва­ла. Пред зо­ру, ври­је­ме се сми­ри­ло, али је громо­ве за­ми­је­ни­ла гр­мља­ви­на пу­ша­ка из ку­ће Ка­ди­ћа — Алек­си се по­сли­је се­дам кће­ри ро­дио син.

У ње­го­ву ку­ћу се при­је зо­ре сја­зи­ло ци­је­ло се­ло, а на че­стит­ку су по­че­ли да при­сти­жу и при­ја­те­љи из дру­гих окол­них се­ла. У не­ко до­ба устао и ка­лу­ђер. Че­сти­тао Алек­си наследника и не­ка­ко не­ве­сео сјео по­ред ва­тре. Ни­ко­ла му бр­же при­нио ча­шу да им благосло­ви му­шку при­но­ву. Ка­лу­ђер узео ра­ки­ју и на­здра­вио:

- Во­лио бих да мој бла­го­слов бу­де же­ља бож­ја, али не­ка бог бла­го­сло­ви ка­ко бу­де су­ђе­но јер он је све­ви­шњи и све­моћ­ни!

КАЛУЂЕР он­да уста­не и при­зо­ве Алек­су и Нико­лу на­стра­ну:

- Ја знам, до­бри љу­ди, да сте ово ди­је­те до­че­ка­ли у ве­ли­ку же­љу, али, ако ће­те ме­не послу­ша­ти, дај­те да га од­мах кр­сти­мо, а он­да да га за­да­ви­мо. При­мам гри­јех на мо­ју ду­шу јер ја ви­дим оно што ви не ви­ди­те: не­сре­ћа се но­ћас рас­пр­ти­ла у ва­шој ку­ћи, ди­је­те се роди­ло у не­срећ­ну уру и оно ће би­ти не­срећ­но не са­мо за ва­шу ку­ћу не­го и за ци­је­ло братство, јер ни­је­су ове но­ћа­шње не­бе­ске при­ли­ке би­ле без не­ке…

Ка­лу­ђе­ро­ве ри­је­чи као гром по­го­ди­ле Алек­су и Ни­ко­лу, њи­хо­ву бри­гу опа­зи­ли и оста­ли укућа­ни и дру­ги ко­ји су се ту за­те­кли и ве­се­ље за час за­ми­је­нила жа­лост.

Ле­де­ни мук и гроб­ни та­јац пре­ки­нуо Алек­са:

- Не­ка бу­де по бож­јој во­љи, пре­све­ти оче!

- Ни­кад! Са­мо пре­ко ме­не мр­тво­га! — пла­нуо Ни­ко­ла – То ди­је­те смо то­ли­ко же­ље­ли и је­два до­че­ка­ли, па зар сад отац и стриц да му узму жи­вот. Ако је и од бо­га, гри­јех је и ко на ње­га ру­ку пру­жи, мо­ја ће му ру­ка су­ди­ти и не­ће се гла­ве на­но­си­ти!

- Опро­сти­те ми, бра­ћо Ка­ди­ћи, ја вам ка­зах оно што сам ви­дио и осје­тио у овој муч­ној но­ћи, ово су цр­ни зна­ци и гри­зла би ме са­вјест, а и од бо­га би би­ло и гре­хо­та и сра­мо­та да нијесам ре­као оно што сам ви­дио. Но, да­ко ве­ли­ки бог бу­де ми­ло­стив и по­пра­ви ње­го­вом свемоћ­ном ру­ком да не бу­де она­ко ка­ко ја ви­дјех — ре­че ка­лу­ђер и оде из ку­ће Ка­ди­ћа.

ТОДОР је, кад му је би­ло два­на­ест го­ди­на, пре­жи­вио је ујед зми­је... Отац и стриц су га због то­га од­ве­ли у Жу­пу Ник­шић­ку код не­ка­квог ви­да­ра. Жу­пља­нин фи­но при­мио Алек­су и Ни­ко­лу, али чим је ви­дио То­до­ра и за­ви­рио му у ли­је­ви длан, бри­жно за­вр­тио гла­вом:

- Шта је, при­ја­те­љу, ако бо­га знаш, има ли му спа­са?! — грак­ну­ли у глас Алек­са и Ни­ко­ла.

- Има му спа­са, до­бри љу­ди, мо­гу ја ње­га од ово­га из­ви­да­ти, али не мо­гу од оно­га што му је све­ви­шњи за­пи­сао и да је мој ја га не бих ли­је­чио, јер зле би­ље­ге ви­дим на ње­му, не­ка­кву не­сре­ћу но­си и за се­бе и за дру­го­га…

- Е не­мој га ни ви­да­ти, да­бог­да ми га стре­ли­ца за­кла­ла кад се та­ко не­сре­ћан и не­на­ва­чан ро­дио! — ре­као оја­ђе­ни отац Алек­са.

- Шта то ре­че, Алек­са, да од бо­га на­ђеш, зар та­ко за сво­је ди­је­те и то је­два­че­ка! — пла­нуо Ни­ко­ла, па се окре­нуо оно­ме Жу­пља­ни­ну: из­ви­дај ти ње­га кад си ре­као да мо­жеш и не­мој слу­чај­но гла­вом да се ша­лиш!

ВИДИО Жу­пља­нин злу при­ли­ку, да са Ни­ко­лом не­ма ша­ле па упо­тре­био све што је знао и умио и То­до­ру они­час би­ло лак­ше.

Алек­са и Ни­ко­ла кре­ну ода­тле на­траг у Бје­ло­па­вли­ће и по­чи­ну  из­над по­но­ра Зе­те. Алек­са, ко­је­му се би­ла ску­пи­ла му­ка на ср­це још од оно­га што му је при­ли­ком ро­ђе­ња си­на ре­као ка­лу­ђер, а са­да још при­со­лио и ви­дар из Жу­пе, згра­би у јед­ном тре­нут­ку То­до­ра и су­не да га гур­не у по­нор, али Ни­ко­ла бу­де бр­жи и от­ме му га из ру­ку у по­сљед­њем мо­мен­ту:

- А шта си то на­у­мио, Алек­са, ку­ка­ла ти мај­ка, зар хо­ћеш да нам уга­сиш дом, зар хо­ћеш да оста­не­мо за ка­ли­јеж и бру­ку пред Бје­ло­па­вли­ћи­ма и сви­јем Цр­но­гор­ци­ма ка­ко смо уби­ја­ли сво­ју ђе­цу? А знаш ли да ме ма­ла ве­же и да мо­гу од сра­мо­те и што не­ћу да нам се ду­шма­ни на­сла­де, ово­га ча­са бих те убио и ја те­бе ба­цио у по­нор…

ТОДОР је по­рас­тао и ста­сао у вр­ло ли­је­пог мом­ка, на­о­чи­тог и отре­си­тог, са свим осо­би­на­ма ко­је су кра­си­ле и из­два­ја­ле ње­гов род и брат­ство. За­вр­шио је на Це­ти­њу не­ку шко­лу и описме­нио се и још за вла­да­ви­не вла­ди­ке Ра­да слу­жбо­вао на дво­ру под Ор­ло­вим кр­шем.

Он је, из­гле­да, остао на слу­жби на Це­ти­њу и на­кон Ње­го­ше­ве смр­ти, од­но­сно и по до­ла­ску кња­за Да­ни­ла на црногорски пре­сто.Међутим,осве­то­љу­би­вом и на ­зло ­бр­зом кња­зу Да­ни­лу ни­је би­ло до­вољ­но то што је обешчастио Тодорову сестру,а његови перјаници њене другарице, Бје­ло­па­вли­ће пре­га­зио с вој­ском, што је по­па­лио ку­ће и по­био љу­де, већ је потом по­чео да вре­ба и тра­га за сви­ма ко­ји су оног да­на под Остро­гом ста­ли уз по­па Ри­ста и ди­гли глас због сра­мо­те ко­ју су књаз и његова свита на­нијели Бје­ло­па­вли­ћи­ма.

ТАКО књаз Да­ни­ло при­зо­ве То­до­ра и ка­же му да тре­ба да уби­је зе­та и оста­ви се­стру удовицом.Тодор се почео правдати да то не може учинити, како да дигне руку на зета и уцвијели сестру:

- Е, баш за­то брек­нуо књаз ти да му пре­су­диш због то­га што је са мо­јим зе­том, по­пом Ристом, ра­дио о мо­јој гла­ви. Ме­ни зет ума­че да му мо­ја ру­ка не су­ди, а ти гле­дај да те­би твој не уте­че јер је он­да и тво­ја гла­ва у тор­би…

То­дор се ни­је по­ко­ле­бао: није хтио ди­ћи ру­ку на зе­та и одлучио је да убије књаза Данила  и тако спаси част сестре,братства и племена Бјелопавлићи, свјестан да ће у том огњу и сам изгорјети.Књаза је убио на которској риви 31.августа 1860. године, а његово братство и племе платили су крвав данак.

РАНО ГА ОЖЕНИЛИ

ТОДОРА Кадића, као је­дин­ца ме­ђу то­ли­ко се­ста­ра, ра­но су оже­ни­ли и у ра­ној мла­до­сти умије­ша­ли ме­ђу љу­де. Његови синови Ненад и Алекса,  као и он подизали су се на Бовану међу Кадићима на најбољим примјерима чојства и јунаштва.

СУТРА: ТОДОРОВИ ПОСЛЕДЊИ САТИ ПРЕД ВЕШАЊЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - ТОДОРА КАДИЋА ПОЧИЊЕ ДА СЕ ПРИПРЕМА ЗА ОСВЕТУ: Књаз Данило је често воео да нагађа ко су бољи - Србијанци или Црногорци

14. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЉУБОМОРНИ КЊАЗ СЕКАО ГЛАВЕ ЗБОГ СВОЈЕ НЕВЕСТЕ: Искомплексиран и не­у­глед­ни књаз убијао је за сваку ружну реч изговорену ње­го

13. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације