ФЕЉТОН - ТОДОРУ НА КОТОРСКОЈ РИВИ НИЈЕ ЗАДРХТАЛА РУКА: Турци су изабрали Тодору кубуру за атентат, а сачму су залили змијским отровом

У ПРИПРЕМИ и одабирању оружја за напад на књаза Тодору су помагали Сулечићи, рођаци Селим-бега из Туђемила, пограничног мјеста према Црмници, односно Црној Гори.

Тодор Кадић, Фото "Википедија"

Специјално  направљена кубура  на капсулу, коју су тестирали држећи је у морској води више дана, сваки пут је опалила и потврдила се као сигурно  оружје. Стари Туђемилци  Алил Мустафић, који је  ову причу чуо од свога оца Сулејмана, а овај од ђеда Ибрахима Зекова  су казивали да је Селим - бег лично пронашао парчад гвожђа и сачме којом је кубура била напуњена, а постарао се да се  још залије змијским отровом како књазу не би било спаса , чак и ако буде лакше рањен. Директни потомци Селим-бега сада живе у Истанбулу, а да је било овако потврдио нам је и Мехмет Суљов Мујић, чији је ђед Смако, од којег је чуо, такође био савременик овог догађаја.  

То­до­ру пак ни­је за­дрх­та­ла ру­ка и до­бро је ци­љао. Било је то на которској риви одмах испред малих врата и улаза у которску тврђаву код садашњег Центра за културу. Неки очевидац је цио догађај пренио „Српском Дневнику,“ од кога је „Србско-народни календар за 1861“ преузео све појединости oд којих овдје неке и преносимо.

„У НЕДЈЕЉУ у ве­че на Го­спо­ђи­не по­кла­де (31. ју­ла) из­ме­ђу 6 и 8 са­ти сви­ра­ла је вој­нич­ка му­зи­ка на ши­ро­кој по­ља­ни пред град. Ло­вач­ки ка­пе­тан г. Слав­нић по­шао је био по кне­за напри­јед с бар­ком и до­шли су на му­зи­ку ра­ни­је не­го ли икад.

У го­спод­ском дру­штву ше­тао се књаз и кне­ги­ња не­ко ври­је­ме, а по­сли­је одво­јио се сам кнез и с ађен­том на­шег кон­су­ла из Ска­дра у раз­го­во­ру ше­та­ју­ћи се та­ко је био за­не­шен, да се ни­је опо­ми­њао ни на пр­во дру­штво, ни на сво­ју кне­ги­њу, ни на ка­сно до­ба.

Кне­ги­ња му се два пу­та при­ми­ца­ла го­во­ре­ћи: ’Да­но мој, мо­лим те да иде­мо до­ма.’

— 'Сад ће­мо, по уре при­је, по доц­ни­је, исто би­ва’, од­го­во­рио би јој. И по­шље је у ба­шту, да се још ма­ло про­ше­та с г. Дој­мом.

У 8 са­ти ма­ње 10 ми­ну­та по­пра­ћен кнез од мно­го­број­ног на­ро­да до бар­ке и угле­дав­ши у њој сво­га при­ја­те­ља г. ка­пе­та­на Слав­ни­ћа, ре­че му: ’О, а ту си! А ја те гле­дах ова­мо, не­ћу ли те ви­ђе­ти, да иде­мо!’ Пак за­и­ште стру­ку да му да­ду из бар­ке и тек огр­нут да се по­здра­ви с госпо­дом пук­не пу­шка као ми­на из­ме­ђу дру­жи­не и кнез по­ја­ко ле­лек­не: ’Ах, по­ги­бох!’, пак пре­ви­је гла­ву на сво­ју кне­ги­њу, ко­ја се с го­спо­ђа­ма ру­ко­ва­ше. Г. ка­пе­тан окру­жни као изван се­бе за­чу­ђен по­тр­чи к ње­му и по­ви­че: ’Ај­ме, шта вам се до­го­ди, кне­же?’ и кнез одговори му: ’Мо­лим те, при­ја­те­љу, укло­ни се, док ни­је­си пра­ве­дан и ти што до­био!’

...РАЊЕНОГ кне­за но­сио је кр­ка­че је­дан Цр­но­го­рац, а дру­ги при­др­жа­вао му но­гу де­сну.

Носе­ћи га пре­ко гра­да до у ку­ћу г. Бје­ла­ди­но­ви­ћа ни­је дао да ни­ко про­го­во­ри пу­тем, говорећи: ’Му­чи­те, ме­ни ни­је ни­шта.’ Кад су га мет­ну­ли на по­сте­љу, ре­че до­ма­ћи­ну:

’Видиш, Стево, ка­квог го­ста но­ћас имаш!’ Ра­на је грд­на би­ла, по де­сној стра­ни у дно рба­та, и љекари ва­де­ћи оло­во на­шли су у ње­му јед­но по­ве­ли­ко зр­но ши­ља­сто и дру­ги­је пет комада. При нај­ве­ћим му­ка­ма, кад су му с дру­ге стра­не про­ре­за­ли и ра­не чи­сти­ли, ово је рекао без ја­у­ка­ња: ’Е фа­ла Бо­гу ме­не су свр­ши­ли, ма су и са­ми се­бе у сред гла­ве уби­ли!’... “

ОВАЈ из­вје­штач да­ље на­во­ди да је књаз Да­ни­ло, иако смрт­но ра­њен, упр­кос же­сто­ким боло­ви­ма, при­звао кње­ги­њу Да­рин­ку и за­по­ви­је­дио јој да од­мах упу­ти пи­смо вој­во­ди Мир­ку на Це­ти­ње, на­ре­ђу­ју­ћи да свак сје­ди гдје се за­те­као, да ни он ни син му Ни­ко­ла ни­гдје не из­ла­зе из дво­ра, да до­бро чу­ва­ју ба­рут и оруж­је, да ру­бом це­тињ­ског по­ља удво­стру­че стра­же и ни­ко­га не пу­сте да про­ђе у пре­сто­ни­цу док не из­ви­де шта но­си и куд је на­у­мио, да ни­ко од се­на­то­ра и пер­ја­ни­ка не си­ла­зи у Ко­тор…

Он, ина­че, твр­ди да се у Ко­то­ру ни­ко ни­је пла­шио за кња­жев жи­вот ни­ти по­себ­но бри­нуо о ње­го­вој си­гур­но­сти. Та ат­мо­све­ра се би­ла, по свој при­ли­ци, пре­ни­је­ла и на кња­же­ву лич­ну прат­њу јер су од де­се­так ње­го­вих стал­них пра­ти­ла­ца те ве­че­ри уз го­спо­да­ра би­ла са­мо двоји­ца.

Пре­ци­зни и очи­глед­но до­бро упу­ће­ни хро­ни­чар чи­ји из­вје­штај из Ко­то­ра пре­но­си „Србскона­род­ни ка­лен­дар”, не про­пу­шта ни­јед­ну по­је­ди­ност.

Смрт­но ра­ње­ног су уни­је­ли у не­ку обли­жњу ко­тор­ску ку­ћу, а То­дор Кадић се из­гле­да ни­је мно­го ни тру­дио да умак­не из ру­ку ко­тор­ске по­ли­ци­је ни­ти му је ви­ше би­ло до своје гла­ве.

Већ на пр­вом са­слу­ша­њу све је при­знао и по­тан­ко ис­при­чао ка­ко је и за­што убио Да­ни­ла.

У НАРОДУ је ис­пре­де­на ле­ген­да ка­ко је наводно   смрт­но ра­ње­ни књаз тра­жио да му до­ве­ду То­до­ра и да му је овај наводно све рекао што је требало. Мићун М.Павићевић, један од  најплоднијих  цр­но­гор­ских пи­са­ца из пр­ве по­ло­ви­не два­де­се­тог ви­је­ка, ту ле­ген­ду је унио у сво­ју тре­ћу књи­гу „Цр­но­гор­ци у при­ча­ма и анег­до­та­ма“:

„По­што је То­дор Ка­дић убио кња­за Да­ни­ла — пи­ше Па­ви­ће­вић — овај је жи­вио још не­ко­ли­ко са­ти и за­мо­лио ко­тор­ску власт да му до­ве­ду То­до­ра из за­тво­ра да се са њим не­што разговори. До­ве­ли су му га. Књаз ре­че:

— За­што ме уби, То­до­ре, и ко те на­у­чи?

— На­у­чио си ме ти и ни­ко дру­ги, а убио сам те за­то што си од­у­зео част мо­јој се­стри и  преудао је иза жи­ва му­жа.

— Зар се то ни­је мо­гло пла­ти­ти ни­чим до мо­јом гла­вом?

— Ни­је, јер да си имао и сто­ти­ну гла­ва, не би мо­гао пла­ти­ти сва зла ко­ја си на прав­ди Бо­га, учи­нио Цр­но­гор­ци­ма и ме­не.

— Је ли ти жао што си ме убио?

— Јест ми жао што не мо­гах пре­ту­ћи и тво­га бра­та Мир­ка ко­ји је још ве­ћи кр­во­пи­ја од те­бе.

— Ај­де, збо­гом То­до­ре, не­ћеш ни ти има­ти на ра­ме­на гла­ве.

— Образ оста­је, а гла­ва мо­ја ни­је ни би­ла.“

Књаз Да­ни­ло је уисти­ну из­дах­нуо у ку­ћи Бје­ла­ди­но­ви­ћа у Ко­то­ру тек два­де­сет и че­ти­ри са­та на­кон ра­ња­ва­ња, али не­ма ни по­ме­на да је у ње­го­вим пред­смрт­ним ча­со­ви­ма заиста до­шло до су­сре­та и раз­го­во­ра са То­до­ром  Ка­ди­ћем. Очи­глед­но је да је на­ро­ду био по­тре­бан та­кав „су­срет“ ка­ко би из­ра­зио и свој став, и о дје­лу Зе­ка ма­ни­тог и о чи­ну То­до­ра Ка­дића.­

ОСВЕТА КАО ПИЈАНСТВО

ОНИМ што је урадио Тодор Алексин Кадић је уписао себе у историју. Освета је као пијанство, никад је доста  није , а људи  изгледа зло чине да им се злом врати. Један метак који је погодио циљ био је јачи од стотина других плотуна и просуо је много крви наоколо, изазвао велике несреће, убио много живота и оставио трагичне  посљедице, које се и данас осјећају као и  подјеле које су тада настале.

СУТРА: ТОДОР КАДИЋ - МИТ И ЛЕГЕНДЕКРАЈ

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - ТОДОРА КАДИЋА ПОЧИЊЕ ДА СЕ ПРИПРЕМА ЗА ОСВЕТУ: Књаз Данило је често воео да нагађа ко су бољи - Србијанци или Црногорци

14. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЉУБОМОРНИ КЊАЗ СЕКАО ГЛАВЕ ЗБОГ СВОЈЕ НЕВЕСТЕ: Искомплексиран и не­у­глед­ни књаз убијао је за сваку ружну реч изговорену ње­го

13. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КЊАЗ ЛИКВИДИРА СВЕ УМНЕ ЉУДЕ У ЦРНОЈ ГОРИ: Стеванови егзекутори поп Јово Кусовац и извесни Андрија Смоковац

12. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - КРВАВИ ЗЛОЧИНИ ПО ДАНИЛОВОМ ЗАКОНУ: По предању све оне који су окрвавили руке у Кучима Бог је казнио одузимањем порода

11. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације