Фељтон

ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ СПРЕМНА ДА УКИНЕ МОНАРХИЈУ: Никола Пашић је говорио да "створање републике значи напуштање заветних мисли"

Пише: Др Чедомир Антић

17. 10. 2023. у 05:00

САМО једна парламентарна странка с почетка прошлог века није се изјаснила за монархију.

ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ СПРЕМНА ДА УКИНЕ МОНАРХИЈУ: Никола Пашић је говорио да створање републике значи напуштање заветних мисли

Била је то Самостална радикална странка која се од почетка 20. века, током неколико година, одвајала од страначке матице. У Продановићевој Републици је новембра 1945. о овоме написано и: „Главни одбор Самосталне радикалне странке, најодважније и најборбеније политичке групе, поделио се у мишљењу о облику владавине. Три професора и један адвокат били су за републику; три адвоката и један професор за монархију. У НОВОМ ПРОГРАМУ СТРАНКИНОМ ТО ЈЕ ПИТАЊЕ ОСТАВЉЕНО ОТВОРЕНО.“ [...]

Поједини савременици веровали су да је са Мајским превратом нестао легитимитет српске монархије. „После 29. маја, дана када је Србија видела да је један владар (ма какав он био) полетео главачке кроз прозор, са неприкосновеношћу и престижом монарховим (је) свршено. И да монархија у Србији живи још хиљаду година, владар не може више достићи ранији престиж“ – писао је напредњачки првак и доктринарни монархиста Павле Маринковић. Брутално убиство, слава и моћ убица који су уследили, те немирни, нестабилни парламентарни режим који је уследио, довели су монархију у Србији у необичан и несигуран положај. Привремена влада је сазвала народно представништво, а окупљени народни посланици су изменили уставни редослед делатности. Прво су донели нови устав, па тек потом изабрали краља. После погибије кнеза Михаила, Друго намесништво је суштински наметнуло новог кнеза пре него што га је изабрала од стране војске опкољена Топчидерска скупштина. Ипак, и тада су намесници одлучили да за кнежевог малолетства донесу нови устав, због чега је он по преузимању пуне власти размишљао чак и да их ухапси. Поједини аутори сматрају овај поступак народног представништва за преузимање самосталног сувереног права. Тиме је ступање на престо будућег краља стављено у везу са његовом пристанком на донесени устав. Скупштина је тако монарха претворила у „секундарну власт“ (изведену из воље легислативе), а себе у „револуционарну конституанту“. На другој страни, народно представништво је само потврдило избор који је већ учинила војска, што, међутим, никако није рехабилитовало стање легитимитета монархије.

МЕЂУТИМ, познато је да су избор и убиство владара у историји нововековне Србије били присутни. Иако им не треба давати онај значај који им приписује Олга Обрадовић-Поповић – пошто су изостали и код других блаканских монархија тог времена – српски монарси Новог века нису свој легитимитет баштинили ни на божанском ни на историјском праву. Услед тога су постојали отпори чак и њиховом крунисању.

Србија је, међутим, после 1903. дошла у необичан положај. Након деценија борбе две династије, остала је само једна са врло мало могућих кандидата који би наследили актуелног краља. Одрицање принца Ђорђа и болест његовог брата Александра, крајем прве деценије 20. века, отворили су поново, овај пут са много више разлога, питање да ли „антидинастичар“ значи и републиканац. У то време ова два термина нису имала истоветно значење. Могућа кандидатура кнеза Николе или неког страног принца била је сасвим логична будући да је према уставу Велика народна скупштина требало да изабере новог краља а тиме и нову династију. Због тога су се у време парламентарне владавине, пре 1914, и у већем броју него раније, јављали и самозванци који су тврдили да су потомци старих српских династија. Монархизам парламентарних странака ипак је у то време још био правило. Тако група напредњачке омладине, окупљена око листа Правда, сматра крајем 1905. године за неопходно да одговори на чланак који је објављен у бечким новинама Пресе. Аутор чланка довео је у везу Правду са Светомиром Николајевићем, кога је обележио као прoтивника српске династије. У одговору уредништво је на следећи начин дефинисало однос напредњака према монархији: „Напредњаци су монархисте по уверењу, а не из оних побуда које, изгледа крећу тога дописника, мисле да им баш тај њихов монархизам диктује овакво држање односно мајскога преврата и завереника. Они налазе, да би свој монархиски принцип демантовали када би о том преврату делили погледе бечког дописника. Садашња династија српска пре ће, свакако, наћи потпоре у принципијелној политици напредне партије него у теоријама бечкога дописника. Дугогодишњи пријатељи не морају бити и паметни пријатељи.“

НА ДРУГОЈ страни, сложени процеси који су започели и пре смене династија и поновне успоставе парламентарне владе, довели су до тога да један либерал, народњак и будући демократа, Војислав Вељковић, некада близак сарадник краља Александра Обреновића, каже да у Србији више не постоји монархизам: „...вероватно се више неће моћи ни створити”, у „демократско време... монархијско осећање слаби и опада чак и у старим, вишевековним монархијама“. „Нико од нас не верује да Краљ своју власт има с неба и од Бога... По нашим појмовима, у доласку Петра за краља има исто толико божанскога права колико и у доласку г. Пашића за Председника Министарства.“ Првак либерала је закључивао: „Ми Краља сматрамо више мање само као државног службеника”, Овај закључак заснивао је на историјском искуству пошто је “од владалаца и шефова наше нове државе половина побијена, а друга половина прогнана и натерана да се потуца по туђини.“

Ово претварање монарха у „државног службеника“ и његово поистовећивање са радикалским премијером Пашићем било је, према мишљењу Олге Поповић-Обрадовић, искључиво прикривени републиканизам. Као највећи заштитници монархизма појављивали су се сада посланици Радикалне странке који, међутим, како примећује ауторка, нису употребљавали друге аргументе до оне својих противника: неутемељеност монархијске власти видели су као јемца парламентарне владавине, а самог владара као заштитника, патријархалног ујединитеља, очинску фигуру и чак неопходни симбол у време борбе за национално уједињење. Појавила се чак и тврдња како се у Србији владари смењују чешће него владе у неким државама, што је, и поред забринутости, било виђено као примар изворности над наследношћу. [...]

СТАВ радикала према облику владавине оновремене Србије, можда је најбоље формулисао Никола Пашић. Страначки вођа је непуне две седмице после свргавања и гашења династије Обреновић дао интервју српском часопису из Загреба „Новом Србобрану“. Новинар га је питао да ли је већина српских посланика и сенатора наклоњена одржању монархије или, напротив, успостави републике. Пашић је одговорио децидно: „За Србију није република, прерано је то, далеко је то од нас. У Србију као републику продрли би силни и многобројни страни утицаји а то би било највеће зло. Србија има пред очима не само себе, као што је данас, него и српску мисао. Створити републику значило би раскрстити са заветном мишљу. Једва се као монархија опире страним утицајима.“

САМОСТАЛНИ РЕПУБЛИКАНЦИ

НАРОДНА радикална странка, током више од две деценије, које су претходиле атентату 1903.године, била је доминантна политичка организација у Србији. У време Мајског преврата налазила се у процесу одвајања самосталаца у нову политичку странку, у чије су вођство ушли републиканци. Радикална странка у ни у својим формативним годинама, а поготово не на почетку 20. века свакако није била склона промени облика владавине у Србији.

СУТРА: ДЕМОНСТРАНРИ ТРАЖЕ УСПОСТАВУ РЕПУБЛИКЕ