ФЕЉТОН - ОД ЗЛОУПОТРЕБЕ ПОСТЕЉЕ ДО АТЕНТАТА НА МАРШАЛА: Поједини високи руководиоци су огрезли у отимачини туђе имовине и лоповлуке

БИО је то тек почетак голготе коју је Бошко Чупић, некадашњи ордонанс "друга Леке Ранковића" а потом и "друга маршала", доживео и - преживео.

Љубодраг Ђурић на једном послератном скупу , Фото Из књиге "Титови `бесмртници` и самоубице"

Јер, брзо се сазнало за "случај дуге чарапе" па је о свему томе почело да се прича у готово свим службама нове власти, па и међу друговима задуженим за Титову безбедност. Агенти Удбе су ускоро имали и своје "паковање", па је инцидент на Брозовом каучу попримио и "друге димензије" пошто се раширила прича да су "Бошка заврбовали Руси када је ишао са њима да снима један документарни филм о Југославији и да се тада "прихватио задатка" да убије Тита.

Да ли је "злоупотреба Титове постеље" била само повод да се из Бошкове прошлости ишчачкају и "докази" о његовој заврбованости да убије Тита, или је то била још једна у низу сличних одмазди које нису могле да мимоиђу појединце који нису желели да се придржавају строгих хијерархијских правила понашања и етичких норми "нових времена", о томе је овај аутор разговарао, између осталих, и са Брозовим "анђелом чуваром", генералом Жежељом, који је о свему томе био упознат:

- БОШКОВ "грех" не треба доводити у везу са оним што се са њим касније догодило. У питању су две ствари које не треба доводити у исти контекст. Инцидент, назван "случај дуга чарапа", Бошкова је будалаштина која нема никакве везе са догађајем због којег му је Војни суд изрекао најстрожу казну. Бошко је, заиста, био један од првих Титових ордонанса, још од 1941. године. Међутим, он је направио другу будалаштину због које је осуђен на смрт, али га је Тито помиловао. Наиме, још за време рата, Руси су тражили једног нашег човека који би читаво време ишао уз Тита док би филмска екипа снимала филм "У горама Југославије". Тито је за то одредио Бошка. И док су Руси, међу којима је било и шпијуна, снимали филм, неки од њих су успели да га заврбују да ради за НКВД. После снимања, односно, кад је рат завршен а Тито се преселио на Дедиње, Бошко је обновио везе са "филмаџијама", и као маршалов ордонанс, за време једног дежурства, ножем направио рупу у вратима између Титовог кабинета и просторије у којој су седели секретари и ордонанси.

Циљ му је био да шпијунира маршала, да снима његове телефонске разговоре, бележи планове и да Русима шаље и остале информације у вези са Титом.

То су, вели Жежељ, сасвим случајно открили људи из Одељења безбедности Гарде: Лука Божовић, Ранко Вуковић, Крсте Бијелић...

- У ствари, ордонанси су најпре мени рекли да су открили некакву рупу у вратима, па сам у вези с тим разговарао са Божовићем, Вуковићем, Бијелићем и другима. После многих анализа, посумњали смо на њега, а иначе, и до тада смо добијали информације о његовом бахатом понашању...

ПОЈЕДИНИ "другови" из "Одељења безбедности" Гарде оценили су да у Бошково бахато понашање спада и "инцидент" у спаваћој соби Титове резиденције, али да он заиста нема никакве везе са строгом казном коју му је изрекао Војни суд...

- Био сам председник Савеза возача и аутомеханичара Југославије када сам, после десетак година, у канцеларији Петра Мицића, у Југословенској лутрији, угледао Бошка. Видим, око организовања једне лутрије баш он води главне послове.

"Шта ти ту радиш, издајице једна?! - дрекнем. - Зар ти да водиш лутрију? Ти да наплаћујеш!? Напоље, док те нисам ликвидирао!"

Бошко је одмах побегао и од тада га Брозов командант Гарде никада више није видео.

После овог "сусрета" са својим некадашњим старешином, Бошко је напустио Југословенску лутрију, помажући рођацима који живе у околини Београда и у Црној Гори. Имао је доста среће јер му нова власт није одузела кућу, коју је после ослобођења Београда, односно, Земуна, добио у земунском насељу Сутјеска, где је у непосредној близини и његов верни друг Драгоје Кос, попут још неких бораца из Пратећег батаљона Врховног штаба, добио "кров над главом".

Више пута овај аутор уговарао је састанак са Бошком у Земуну а и у Обреновцу где је гајио пчеле и врцао мед. Последњи пут, у мају 1990. године, договорен је састанак у Београду, у стану његовог сина у Кнез Михаиловој улици. Међутим, заказаног дана, уместо Бошка овом аутору се јавио његов син:

- Тата је отпутовао у Црну Гору. Рекао је да се више неће враћати у Београд. Остаће тамо да живи до краја живота.

ГЕНЕРАЛ Љубодраг Ђурић, ратни командант Друге пролетерске дивизије, а од марта 1945. шеф кабинета маршала Југослвије, који је одмах схватио да непромишљен поступак Бошка Чупића може да га кошта главе, знајући да му то Тито никако неће опростити, такође је доживео трагичну судбину.

После великих увреда, шиканирања, подметачина, завера и смицалица, које је претрпео од својих некадашњих сабораца, генерал Ђурић је 10. јула 1988. године, већ руинираног здравља, узео папир и оловку и, очајан због свега што му је учињено и онига што се дешавало у друштву, пркосећи властима и својој болести, записао у опроштајном писму:

"Партизан сам, тим се дичим, то не може бити свак, умријети за слободу може само див јунак. Хајра..." Генерал Ђурић није имао снаге да заврши поруку супрузи Хајри...

Љубо Ђурић, рођен у Ужицу 25. јула 1917. године био је један од најстаријих чланова Партије из своје генерације (од 1938). У свом родном крају, Бајиној Башти, формирао је прву партизанску "комунистичку ћелију"; био је политички комесар Златиборске чете, Ужичког партизанског батаљона и ратни командант Друге пролетерске (на Сутјесци је из непријатељског обруча извукла више хиљада партизана); одмах по ослобођењу први командант Београда; затим шеф војног и цивилног кабинета Јосипа Броза Тита, а кад је новембра 1952. године у Загребу, на Шестом конгресу КПЈ, "сишао са политичке сцене", постао је управник Пољопривредног добра "Срем" у Руми, учитељ у Основној школи "Свети Сава" у Београду и на крају је пензионисан као директор Службеног листа Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ).

ПОХЛЕПА ЗА ВЛАШЋУ

ТРАГЕДИЈИ генерала Љубодрага Ђурића претходиле су тешке увреде, мучне и прљаве игре дволичних ратних команданата иза чије славе се заправо крила похлепа, жеља за влашћу... Огрезли у отимачини туђе имовине, поједини ратни другови и саборци генерала Љубодрага Ђурића окренули су се против њега. Зато је Ђурић шансу да каже све о лакејству, полтронисању, интригама, прекомерном трошењу и расипању материјалних добара и о свему ономе што га је пекло до дна душе и полако му рушило идеале, снове и сва уверења за која се борио, видео на Шестом партијском конгресу у Загребу где је дошао као делегат и члан Централног комитета Комунистичке партије Србије.

СУТРА: ПРЉАВЕ ЛИЧНОСТИ СЕ КРИЈУ ИЗА ПАРТИЈСКИХ КЊИЖИЦА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НЕРАЗЈАШЊЕН ПУЦАЊ У САМОЈ ЗГРАДИ УДБЕ: Шеф Титовог возног парка је смењен због оптужби да је близак са Милованом Ђиласом

26. 08. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације