ПРЕДНОСТИ И МАНЕ ПРЕТЕРАНИХ ПОХВАЛА ДЕЦЕ: Кад петица закамуфлира заслужену тројку

Последњих година постало je уобичајено да стручњаци упозоравају родитеље на опасности од упућивања речи хвале деци. Поручују да честе похвале, које би требало да ојачању самопоуздање и самопоштовање, могу да створе повећану анксиозност код малишана и на крају пољуљају њихову иницијативу и самопоуздање.

Depositphotos

Многи саветници нарочито су забринути, чак и згрожени, „празним“ похвалама – када родитељи (или наставници) говоре детету да је дивно (или још горе, „посебно“) иако оно, заправо, није урадило ништа што заслужује такве речи.

Са оваквог становишта, када је похвала „јефтина“, деца не успевају да науче колико је важан напоран рад. Поставља се питање како могу да науче потребу за трудом и истрајношћу када нису изазвана да раде боље, уколико добијају петице када заслужују тројке, додељују им се трофеји само зато што су се појавили и чују само добре ствари о себи...

Искуство Кенета Бариша, америчког дечјег психолога, учи нас другачијој лекцији. Током три деценије клиничке праксе срео је много обесхрабрене, љуте и несрећне деце. Упознао је деморалисане малишане који нису били у стању да издрже труд чак ни када би се сусрели са благом фрустрацијом или разочарањем, а „кривац“ није била похвала, већ критика. Према Баришовим речима, већина ове деце била је претерано критикована, а врло мало њих је превише хваљено.

„Деци је потребна похвала. Свима нам је потребна. Од раног детињства најмлађи то очекују од нас, желе са нама да деле тренутке поноса. Наравно, не препоручујем похвалу (или, штавише, изразе саосећања или утехе) која је нереална или неискрена. Свакако не верујем у празне речи хвале. Али верујем да би требало да будемо великодушни, а не шкрти са нашим похвалама“ - тврди Бариш.

Размишљање усмерено на раст

Психолошкиња Керол Двек је са својим колегама спровела истраживања која показују значајне негативне ефекте хваљења дечјих способности, уместо њиховог труда. Ове студије такође су показале важне позитивне ефекте у ситуацијама у којима су деца учена да је труд, а не урођена способност, кључ успеха. Тако Двекова разликује две врсте веровања, или начина размишљања, које деца (и одрасли) имају о природи сопствених способности. Деца са „фиксним“ начином размишљања сматрају способности, укључујући интелигенцију, непроменљивим особинама. С друге стране, деца са начином размишљања усмереним на сопствени раст верују да се способности могу побољшати уз труд.

Када малишани имају „фиксни“ начин размишљања, сваки изазов који се поставља пред њих осећају као тест - да ли су паметни или нису, талентовани или нису. „Фиксни“ начин размишљања ствара осећај анксиозности, као и склоност ка избегавању ризика и изазова. Када су под стресом, деца са „фиксним“ начином размишљања склонија су анксиозности и депресији. Такође имају већу тенденцију да постану дефанзивни, да варају и лажу. Насупрот томе, када деца имају менталитет раста, већа је вероватноћа да ће своје неуспехе посматрати не као осуду, већ као прилику за учење. Они показују више оптимизма и истрајности када се суоче са неуспесима.

Хваљење дечје интелигенције подстиче „фиксни“ менталитет, док похвале дечјег труда подстрекују менталитет раста. Према истраживањима Двекове, спровођеним на факултетима и у средњим школама, доказано је да промена менталитета ученика побољшава њихов труд, постигнућа и способност да адаптивно реагују на стрес. „Хваљење дечје интелигенције штети њиховој мотивацији и њиховом учинку“, поручује психолошкиња, додајући да се овај савет не односи само на то како разговарамо са нашом децом о њима самима, већ да би требало да избегавамо и генералне судове у начину на који говоримо о другима.

Зависници од лепих речи

Саветник за родитељство Алфи Кон, у неколико књига и чланака, такође представља критику похвала. Он верује да честе похвале могу код деце да створе глад за спољашњим одобрењем и дугорочни осећај несигурности. Упозорава да деца на овај начин могу постати „зависници од похвала“.

Дететова потреба за похвалама и одобрењем, за признањем и захвалношћу од стране одраслих којима се диве, није „спољашња“ награда. Слаткиши, жетони за игрице и новац су „спољашње“ награде. Похвала, или осмех, сјај у нашим очима су другачији. То је дубока, унутрашња људска потреба. Из тог разлога, када хвалимо своју децу, не стварамо зависност од похвала. У ствари, важи управо супротно. Деца су склонија да постану зависници од похвала у одсуству нашег хваљења и одобравања.

Препоручујемо

Панорама

0 0

ДЕЧИЈИ ПСИХОЛОГ КАЖЕ ДА ЈЕДНА РЕЧЕНИЦА ДЕЦУ УЧИ ЕМОЦИОНАЛНОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ: Једно питање треба строго заобилазити

23. 02. 2026. у 12:00

Панорама

0 0

ЗНАКОВИ ДА ЈЕ ДЕТЕ ПРЕВИШЕ ИЗЛОЖЕНО ЕКРАНИМА: Истраживања забринула родитеље

19. 02. 2026. у 21:00

Пошаљи рецепт

0 2

МНОГИ ГРЕШЕ, АЛИ ЕВО КАКО БИ ТРЕБАЛО: Правилно чување јабука

04. 03. 2026. у 07:00

Панорама

0 0

ШТА ЈЕ СВЕСНА ЉУБАВ И КАКО ЈЕ ОСТВАРИТИ: Пет обележја сваке здраве везе (ФОТО)

03. 03. 2026. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације