ФЕЉТОН - БИЛА ЈЕ ВЕОМА ЧВРСТА И ЈАКА ЗА ЖЕНСКО ДЕТЕ : У данима одрастања Милунка је сазнавала горку стварност Срба на Косову и Метохији

МИЛУНКА Савић, неписмена чобаница са поткопаоничких ливада, храбра ратница и непогрешиви бомбаш у балканским и Првом светском рату од 1912. до 1918. године, рођена је 28. јуна 1892. године, по старом јулијанском календару, у врлетном засеоку Копривници, недалеко од села Ковачи-Баре у околини Јошаничке Бање у општини Рашка.

УСПОМЕНА Слика намењена брату Милутину М. Арсићу, Фото Из књиге "Милунка Савић Витез Карађорђеве звезде и Легије части"

У књигама рођених које су се водиле у цркви Успења Пресвете Богородице у Јошаничкој Бањи, записано је да је најстарија кћи сељака Раденка и домаћице Данице Савић, рођена у месту Ковачи-Баре, вероватно због тога што је Копривница припадала тој сеоској Месној заједници. Крштење прве радости породице Савић обављено је по српском православном обичају у поменутој цркви 10. јула исте године. Напредна новорођена беба, добила је од куме Станке, кћери Јоксима Бојовића из села Баре, име Милунка.

У нетакнутој и богомданој природи, Милунка је расла и развијала се брзо и здраво. Од малена родитељи су јој поверавали, испрва лакше, а потом и све сложеније обавезе у кући и на имању, јер је то у селу неминовно да би се опстало у тешким условима. Милунка је кроз посао и обавезе упознавала свет око себе, јачала и израстала у стаситу и јаку девојку, вичну свим сеоским задацима. Као и у другим сеоским кућама и Милункин је први и најважнији задатак био да брине о овцама и свињама, да их чува и напаса, јури за говедима којих је такође било.

О ДАНИМА одрастања Милунке забележено је казивање најстаријег живог потомка фамилије, Живана Савића из Доње Трепче код Чачака.

„...Милунка је као и сва остала сеоска деца детињство провела чувајући стоку испод планине Жељин. У дугим летњим данима, гледајући од старијих, деца су смишљала разне игре, као што су скок удаљ, трчање уз планину, бацање камена с рамена, вучење конопца, гађање у биљегу, игра клиса... Милунка је била веома несташна, што би народ рекао - ма’нито дете. Учествовала је у свим играма заједно с мушкарцима. Била је веома чврста и јака за женско дете. На конопац је сама могла да одвуче по двоје-троје њих. У гађању је била непогрешива и готово никада није промашивала. Могла је најдаље од свих да баци камен. Могла је да убаци камен у највише гнездо на дрвету. Рвала се са мушкарцима и често побеђивала. Увек је штитила слабије, па се често тукла и с јачима од себе, да би неког заштитила. Старији су често говорили - онај Раденков ’ајдук, штета што није мушко.”

После рата и Милунка се присећала свог детињства па је знатижељним новинарима испричала:

„Ми, чобани, смо се играли разних игара. Једна од најомиљенијих била је гађање у биљегу. Узели бисмо неки предмет, камен или штап, заболи га у ливаду и са одређене даљине гађали камењем. Омиљена забава нам је била да брзо гађамо крље и разне предмете што их је плаховита река Ибар носила. Скоро увек сам побеђивала”.

ВЕЋ одрасла  девојка Милунка у дружењу са вршњацима на пашњацима, прелима, сеоским заветинама и вашарима упознавала је и околину у којој је рођена и одрастала. Упијала је лепоту краја којом протиче плаховита река Ибар. Стасавајући у лепом, а врлетном крају, Милунка Савић сазнавала је и горку стварност српског живља у поробљеним крајевима Рашке области, Косова, Метохије и Старе Србије. Свакодневно је слушала потресене приче избеглица који су због пљачке и покоља Арнаута и Турака бекством у Србију спасавали живу главу. Ти догађаји додатно су оптерећивали њу и све друге људе који су се у суровим поткопаоничким селима борили за биолошки опстанак.

Из тих скупина родили су се четници, као организована народна снага за одбрану од турске најезде. Носили су народну ношњу: сукнено одело, опанке, шубару с металним грбом Краљевине Србије. Били су различито наоружани: револвер, пушка, бомбе, кама, реденици са муницијом преко рамена. У торбици - најнужнија опрема и нешто хране.

СИТУАЦИЈУ су додатно компликовале тежње суседних балканских држава које су ишле ка припајању Македоније својим територијама. У Софији је образован Врховни македонски комитет (врховисти), а у Грчкој Мавиде - с циљем да се боре за присаједињавање Македоније Бугарској, односно Грчкој. Средином септембра 1903. године у Београду је, пак, основана Српска револуционарна четничка организација, чији је циљ било формирање, обучавање и опремање људства за четничке јединице и акције на територији Старе Србије. На челу те организације био је Централни револуционарни одбор, који су сачињавали академици, професори, лекари, официри, државни саветници...

Њихов задатак био је стварање материјалних и финансијских услова за прикупљање, обучавање и отпремање људства у четничким јединицама. У Врању, Нишу, Лесковцу, Крагујевцу и још неким местима основани су одбори за четничку акцију. Прва српска четничка чета основана је 11. јуна 1903. у Београду на предлог др Милорада Гођевца, начелника Санитета београдске општине, и уз знатну новчану помоћ родољубивих грађана из разних крајева Србије, међу којима се истицао познати београдски трговац Лука Ћеловић Требињац. Чета је истог месеца пребачена у Стару Србију.

Српска  влада је тајно али упорно подстицала и помагала стварање четничких добровољачких одреда у Србији и њихово убацивање на територију Старе Србије и дела Вардарске Македоније. На челу тих одреда били су српски официри „у оставци”, међу којима је био и Војин Поповић - војвода Вук.

ПОСЛЕ 1903. године, чете су се намножиле, па су подељене на скопске и вардарске. Ове последње носиле су бело одело од ваљане вуне, украшено црним гајтаном. Предводиле су их војводе: Глигор Соколовић из Небрерова код Прилепа; најстарији четнички војвода Мицко Крстић Павловски из Латова (Кичево); Јован Долгач из македонског Пореча; Јован Стојковић Бабунски, из околине Куманова; Доксим Михаиловић, Спаса Гарда, Василије Трбић, Ђорђе и Ванђел Скопљанче, Петко Илић, Коста Миловановић Пећанац...

Непосредно пред избијање Првог балканског рата 1912- 1913. године, српске чете повукле су се из Старе Србије. На Козјаку је остала једна група четника, а под командом војводе Вука, и једна у околини Велеса. Четничка акција почиње да слаби. Престала је 1912. када су балканске државе закључиле Балкански савез.

Пред почетак балканског рата, 1912. године, Милунка је ушла у 20. годину живота. У Копривници су се сви чудили што се та стасита девојка не удаје, прегазиће је време, штета, лепа и кршна планинка усрећила би сваког момка, а у кући била би вредна рука за обављање многобројних пољских радова. Милунка о удаји није размишљала, пратила је шта се у њеном пограничном крају и држави дешава и ковала планове о томе како да и она буде део строја за ослобођење српског живља у окупираним територијама под турском управом.

ПРИПРЕМЕ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ

КРАЈЕМ прве деценије XX века малобројна Србија (2.922.000 становника) одлучно се припремала за рат, за ослобођење српског народа у Старој Србији од турског ропства. Економски још увек слаба, ипак је могла да прехрани и опремом снабде своју војску (350.000 људи) јер је рат против Турака, вековног угњетача, жељно ишчекиван. Сви су га са одушевљењем прихватали и учествовали би у њему јер би донео коначно ослобођење и уједињење Срба на заузетим просторима.

СУТРА: ДЕВОЈКА ПОД ИМЕНОМ МИЛУН ПОСТАЈЕ БОМБАШ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ТЕШКО БРЕМЕ ПРОШЛОСТИ И СПОЗНАЈА СВИХ ЗАБЛУДА: Насиље почињено y име вере се не смирује и преноси се из генерације y генерацију

29. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

3 1

ФЕЉТОН - СТАРЕ НАВИКЕ НАРОДА ДА ОБОЖАВА СВОЈЕ ИДОЛЕ: Из поданичке верности настала је парола о поистовећењу : "Тито - то смо ми сви"

28. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЛАВИНА МРЖЊЕ ВЕЛИКИХ СИЛА ЈЕ НЕЗАУСТАВЉИВА: Аутомобил у коме је убијен краљ завршио је преносећи помије из кухиње Дома ЈНА

27. 07. 2023. у 18:00

Друштво

0 0

ПРЕСУДА

11. 03. 2026. у 22:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације