ФЕЉТОН - МИЗЕРИЈА СРПСКЕ ШТАМПЕ ПОСТАЛА ЈЕ ВИДЉИВИЈА: Тешко су падале све оне оптужбе на Академију које су потекле из наше средине

КОМИСИЈА за спровође­ње гласања о поверењу члановима Извршног од­бора поделила је укупно 115 гласачких листића, а гласали су сви присутни чланови САНУ.

Павле Савић је одустао од одбране слободних научних начела, Фото Архив САНУ

Резултати су били следећи: за поверење председнику Акаде­мије академику Душану Кана­зиру гласао је 101 члан, против осам а шест листића било је не­важећих. За поверење потпред­седнику Александру Деспићу гласало је 85 чланова, против 13, а неважећих листића било је 13. За поверење потпредсед­нику Антонију Исаковићу било је 88 чланова, против 18, а де­вет листића је било неважећих. Најзад за поверење генералном секретару било је 100 гласова, против девет, а шест листића било је неважећих.С обзиром на то да су за добијање пове­рења била потребна 64 гласа, Комисија је констатовала да је Ванредна скупштина изгласала поверење свим члановима Из­вршног одбора.

ОВИМ гласањем окончан је за САНУ случај „меморандум”, иако је било јасно да се власт у Србији, па и у другим репу­бликама, неће помирити са оваквим својим поразом. Исто тако, брзо је постало јасно да ће се опште прилике у Југо­славији и даље незаустављиво кретати у правцу све јачег за­оштравања наше унутрашње кризе. За све оне снаге које су некритично прихватиле Устав из 1974, кривица за лоше стање није се налазила у овом, рђаво скројеном документу, већ се покушало да се пронађе и неко ново српско „начертаније” ко­јим се установљавају границе будуће Велике Србије. Из тих разлога, документ као „мемо­рандум” дошао је као поручен. На тај начин добијено је оправ­дање и за све будуће некорект­ности, намере и одлуке да се задржи или бар успори консо­лидација Републике Србије и српског народа у целини.

НАЖАЛОСТ, чак и повећа­ње наших међунационалних раздора и мржње није нера­зумљиво и може се образло­жити. Изненађују и тешко падају све оне оптужбе које су потекле из наше властите средине, управо оданде ода­кле се с правом могао очеки­вати отпор према клеветама и лукавим обманама необаве­штене јавности. Много више него друге средине, у одно­су на меморандумску аферу потпуно је подбацила српска страна, политичари, интелек­туалци, а посебно новинари. Сва мизерија српске штампе постала је видљива, а сва­кодневно оглашавање нових најамника откривало је и сте­пен несамосталности читавог новинарског ста­лежа. Па ипак, за САНУ је свакако најболније одјеки­вало иступање ње­ног бившег пред­седника Павла Савића. Шта се то одједном пробуди­ло у том храбром борцу, у научни­ку који је увек б р а н и о слободу научних уверења, посебно за време десетого­д и ш њ е г управља­ња Срп­ском ака­демијом н а у к а ? Академик С а в и ћ о г л а с и о се интер­вјуом у „Полити­ци” од 26. о к т о б р а 1986. го­дине. Са­вић наводи да је за све време свога мандата „сигнализирао јавности да има непријатељ­скога рада у Академији, да има сила са којима ја не же­лим да сарађујем и да их по­кривам. И ја сам се дистанци­рао”.

Заиста је штета што ни онда, па ни сада, није напокон и име­новао које су то непријатељске силе деловале у Академији од којих се дистанцирао. У својој изјави Павле Савић се осврнуо и на питање меморандума ре­кавши: „Та темпирана бомба је Академији подметнута”. Изнео је да су творци меморандума омогућили „да продре у јав­ност, јер су они знали да Пред­седништво Академије такав ма­теријал неће прихватити”. „И пошто су аутори меморандума знали да га Председништво не­ће подржати, они су га проту­рили у јавност не би ли добили подршку са стране.” Све саме оптужбе без стварних доказа.

ИСПРОВОЦИРАЛИ су га новинари да устане и у одбра­ну Тита чије је име као поча­сног члана Академије било случајно изостављено у јед­ној Академијиној пригодној брошури. Без потребе, Савић се тада разгневио и овакав поступак назвао „најординар­нијом свињаријом”.

„Моје је најинтимније, најпотпуније, најдубље уверење”, рекао је Савић, „да нас не би било да није било хероизма овог на­рода, комунистичке партије и Тита на њеном челу. Мно­ги су ћутали када је тај џин био жив, а сада су почели да уновчују свој ’прилог’ народ­ноослободилачкој борби. То није наука. То је ратно про­фитерство”. И овде је Савић прећутао да именује те „ратне профитере”.

ГОТОВО је невероватно ко­лико је ружних написа напи­сано против САНУ, а све због тог фамозног „меморандума”. Све те оптужбе и клевете, нај­чешће су подвлачиле директ­ну везу која постоји између овог текста и каснијих токо­ва југословенске кризе, све до трагичних ратних сукоба. Избегавајући да се суоче са правом истином и стварним узроцима наше кризе, велики број оних који су писали или извештавали о тако крвавом расплету заједничког живота у нашој земљи ухватили су се за спасоносну сламку коју им је пружао текст меморандума. Већ сама чињеница да је отво­рено исказано незадовољство положајем Срба у Југославији, што је, дакле, поред хрватског, словеначког, македонског и албанског питања, скренута пажња и на не мање озбиљно и болно српско питање, била је довољна да се Срби оптуже за све оно што су други већ одав­но носили у својим срцима. Пред том чињеницом једини је излаз био да се управо Срби оптуже за све несреће бивше и нове Југославије. Поновиће се све оптужбе из аустроугарског арсенала из времена анексио­не кризе, као и оне кобне одлу­ке о Србима и њиховој хегемо­нији које је касније преузела Коминтерна. Ако се свим овим нимало безазленим ставовима дода и политика Свете столи­це према Југославији, постаје јасно да је сасвим наивно и произвољно свако тумачење које у основама југословенске кризе проналази ставове „ме­морандума”. Пре него што би овај текст могао да се прогласи за неко ново „Начертаније”, ближе је истини да су многе мисли у овом неуобличеном тексту САНУ преузете као општа места, као ми­шљење које је српска јавност морала стећи на основу свега што се збивало у свакодневном животу. Од уставне кризе из 1974. исчезла је из оптицаја и дуго скривана и заташкавана истина о стварном, инфериор­ном положају српског народа у Југославији.

Ако је ишта било вредно у овом тексту, је намера њего­вих састављача да поштено скрену пажњу на сву сложе­ност југословенске кризе, на све оне уставне апсурде који су и смишљени како би се до крајњих граница неутралиса­ле било какве разумне тежње српског народа, а овај без роп­тања прихватио и све законске одредбе своје покорности.

Читајући све те текстове ко­ји су нас засипали са свих стра­на, био сам запрепашћен ко је све био охрабрен да измили из својих дуго скриваних буси­ја. Нисам могао да поверујем колико је крвних непријатеља чувала и хранила ова несрећ­на Југославија! Чудио сам се мржњи која се рађала управо тамо где сам очекивао захвал­ност за учињена добра дела.

ПОНИЖЕЊА И ПРЕЋУТКИВАЊА

ПОСЛЕ свих својих разочарења, пони­жења и прећуткивања своје несреће од 1918. па до краја Другог светског рата, после свега што је и отада претр­пео српски народ, услед необуздане, незајажљиве жеље да се други усреће на његовој несрећи, скоро чедно и стрпљиво звуче и сва она упозорења која су унета и у недовршени текст „меморандума”. Поступак званичних српских политичара према њиховим творцима, а посебно установи која је одлучила да се такав докуменат са­стави, најбоље доказује и величину подређености ових „силника”, њихо­ву обученост и извежбаност за опсто­јавање у вазалном односу.

СУТРА: ПАРТИЈА ВАСПИТАВА ДЕЦУ СВОЈИХ ЖРТАВА

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН- ВРЕМЕ ПОЛИТИЧКЕ СРАМОТЕ И БЕЗУМЉА: САНУ је протестовао због начина на који је дискредитована Академија

21. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВИШЕ СИЛЕ ПОДГРЕВАЛЕ СУ ХАЈКУ НА АКАДЕМИЈУ: За власт је било најважније да провуче црвену нит великосрпске опасности

20. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МЕМОРАНДУМ САНУ БРИГА ЗА ОЧУВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: трах од "велике Србије" послужио је као оправдање за све неправде у Југославији

19. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације