ФЕЉТОН - ИЗДАВАЧИ ОБЛИКУЈУ КЊИЖЕВНУ СУДБИНУ: "Ти си моја ћерка" значило је "ти то можеш"

СА ПРОТИЦАЊЕМ времена мењао се и наш однос оца и ћерке, обогаћивала се и разуђивала и наша сарадња.

Фото: Породични арахив Ане Ћосић Вукић

Познавајући оца умела сам да га подстакнем на књижевни рад онда када би завршио неки посао. Нерад је тешко подносио и ја сам му предлагала како да испуни ту за њега мучну животну празнину. Наговорила сам га да допуњава записе о пријатељима и пише нове портрете и, што је мени било најзначајније, да напише другу књигу романа „Време власти“ и оконча сагу породице Катић на крају 20. века. Тако се Ћосићево време романа и Личне историје једног доба окончало и романима и дневницима. Последњи стваралачки период великог романсијера доминантно су испуниле краће књижевне форме – записи и портрети.

Та чињеница поставила ми је питање да ли је таква књижевна еволуција Добрице Ћосића порекла истинитост наслова замишљене књиге наших разговора? Одговор није једноставан. Све књиге које је објавио у у 21. веку – оне које нису имале форму романа, потврђују уверење да јe ДобрицаЋосић у књигама личне историје његовог доба исписивао и роман о свом добу, а у портретима својих пријатеља, на својеврстан и јединствен начин приповедао властиту биографију. У контексту таквог увида, он је аутентичним поступком својственом романсијеру у тим „нероманима“ размицао границе малих прозних форми –  записа и потрета.

Данас би се обрадовао оваквом мом размишљању и рекао да је наслов „Живот за роман" оправдан. Ипак, одлуку о наслову донећу на крају, на основу утиска целине у њеном коначном облику и значењу.

Немогуће је да избегнем себи тешко питање да ли да се уопште вратим том тексту, дам му неки облик и објавим? Наравно, могу да одустанем. Склоним фасцикле, средим фајлове у компјутеру, ставим ознаку „недовршен рукопис“. То Добрицу Ћосића не би љутило. Међутим, да ли њему, ипак, није жао због мог одустајања, иако знам да би разумео, одобрио? И опростио ми, ако ту има шта да се опрости.

[...] Да сам објавила књигу „Живот за роман“ у време док је мој отац-писац био жив, у њему би, сигурна сам, било мање мене.

[...] Лето сам провела у раду који је био напоран и при којем ме је све време „грицкала“ мисао: не радиш, завараваш саму себе. Јер, као да су ме гледале фасцикле записа „2001–2010“, сређене четири године пре његове смрти. На тим записима је радио без мене, сам, одлазећи код дактилографкиње. Осећао је и разумео мој отпор да заједнички, као што смо до тада радили – „уђемо у рукопис“, разговарамо о њему, „редигујемо“, како је он називао сваки рад на тексту, пре свега на уклањању „вишкова“. Отпор према том припремљеном рукопису је изазивала моја немоћ да се преко текста вратим у године боловања маме, напоре и туговања који су ме у тим годинама сламали. А после његове смрти, месецима сам се приближавала фасциклама са оригиналним рукописом и одустајала све док нисам чула у себи јасне, често понављене речи: „Ти си моја ћерка“.

У нашој комуникацији „ти си моја ћерка“ значило је „ти то можеш“. И чим сам средила архиву, отишла сам у „Лагуну“ и објавила прву књигу из његове књижевне заоставштине којој је он већ био дао и наслов –  „У туђем веку II“.

Одахнула сам. Са том књигом помогла сам му да оствари амбицију објављивања временски најобухватнијег бележења писца о свом добу, чији је временски распон обухватао целих шест деценија. Није то била његова литерарна амбиција, био је то његов радни задатак и поклон српској књижевности, јер је имао свест о јединствености таквог бележења. Била сам задовољна.

У месецима који су пролазили радила сам на издавању његових романа које је две деценије потискивало бележење о његовом добу. Читаоци Добрице Ћосића не знају да три деценије, осим Корена који су остали у лектири, све до 2014, која је и година његове смрти, није било реиздања његових романа. Поштоваоци Добрице Ћосића не могу да замисле да је било тешко издати његов роман и да је за његову присутност у књижарама данас заслужан један издавач – Дејан Папић. Та чињеница потврђује да су и издавачи, а не само његов рад и политичке прилике, обликовали (обликују и данас) његову књижевничку и књижевну судбину. Била је, по мом мишљењу, велика грешка романописца да се прерано преда и уступи место својим дневничким белешкама и њиховом приређивању.

[...] Враћам се овом тексту 2022. године са осећањем обавезе према незавршеном послу, подстакнута сећањем да су наши дани у мојој младости и касније, у мојим зрелим годинама, када су моја деца одрасла, мама умрла и нас двоје живели заједно, увек почињали разговором: шта ћеш данас да радиш? Рад је и раније у нашој кући, у којој су се савесно обављали дневни послови, значио учење, читање, размишљање о писању и писање. А у мом детњству мој рад је био само играње коме сам, како ми је причао, била изузетно предана. Пролазећи поред мене, помиловао би ме и рекао: „Радиш, радиш“. У раду је видео и напор и задовољство и успео је да и у мене угради то осећање на најадекватнији начин – поштујући моју игру као рад. Дакле, и данас чујем његово „омиљено“ – мотивационо питање – и са напором покушавам да га испуним. 

СУТРА: СЛУЧАЈ ПОНЕКАД  БИВА ТВОРАЦ ЉУДСКЕ СУДБИНЕ

Препоручујемо

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ПИСАЦ КОЈИ СЛУША ОЦЕНЕ СВОГ ДЕТЕТА: Због антититоистичког ангажмана био је нападан готово три деценије

04. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - ИЗЕТБЕГОВИЋ ЧОВЕК СА ТРОСТРУКИМ ЛИЦЕМ: Арапске државе слале помоћ под условом да Босна створи исламску државу

02. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОЗИВ МУСЛИМАНИМА ДА СВАКО УБИЈЕ ЈЕДНОГ СРБИНА: Цивили умирали од хитаца топова и снајпера Изетбеговићевих снага

01. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САЧУВАН САМО СТАТУС БОЕМСКОГ ДЕЛА ГРАДА: Кафане су биле збирно место где су стасавали уметници и интелектуалци

07. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације