ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ ОДГОВОРНА ЗА ПОЧЕТАК СВЕТСКОГ РАТА: Обавештајна служба Аустро-Угарске је била врло слаба

ЧУДАН је био наш став 1914. године. Нико се пред судом није извлачио, поготово не оптуживао друге да себе извуче.

Драгутин Димитријевић Апис на Солунском процесу, Фото Профимедија

То се види и из записника саслушања и из стенографског записника суђења. Једноставно смо мислили наше је да извршимо атентат, примимо на себе сву одговорност, а после, што је рекао Принцип Илићу, а Илић опет мени, „После нас потоп”. За она три месеца спремања атентата нити смо се договарали, нити смо о том мислили, шта ћемо, кад нас власти ухвате, успео атентат или не. Тако је било са мном и мојим друговима, а по свему судећи и код других, па и код Принципа и Данила Илића.

Према записницима о првом саслушању – најпре Принцип, па онда остали, дали су основне податке о спремању атентата. Тако су дали податке о својим везама у Београду Цигановићу, Шарцу, Танкосићу, преко којих су добили оружје и преведени преко Дрине све до Тузле.

Само по себи се поставља питање, да ли је војвода Војин Танкосић радио на своју руку или се са неким договарао и уз његову сарадњу дао оружје Принципу и друговима и пребацио их преко границе. Од самог почетка, још 1914, било је разних претпоставки и тврђења, заснованих не на сигурним доказима. Прво, истражни органи судски у Сарајеву, зачудили су се  како је била слаба обавештајна служба Аустро-Угарске у нашим земљама, посебице у Србији од 1908. до 1914. Она није знала за ствари о чему су већ врапци цвркутали по крововима, и ђаци расправљали у школи и код куће. Од 1908. чули су нешто о Народној одбрани основаној у то доба за време међународне кризе због проглашења анексије Босне и Херцеговине. За време балканских ратова 1912. и 1913. аустриске власти осећале су у својим југословенским земљама подземне покрете и роварења против себе. Одакле то потиче и ко стоји иза тога није се знало ни у Сарајеву, ни у Бечу и Пешти. Више [се] слутило, но што се стварно знало, да иза тога стоји Србија. Али, како, у ком облику и како се дејствује, није се знало, нити су имали сигурних података. Покушаји да се за време анексионе кризе око Босне и Херцеговине 1908–1909. то докаже: Загребачки процес виђеним Србима и Фридјунгова афера – у то време, не само што нису успели, но су и много штете нанели Аустро-Угарској код међународног јавног мњења. После 1909. и за време балканских ратова, ствари се нису поправиле.

НЕМИРИ у југословенским покрајинама Монархије [су] се повећали, положај погоршао, а није се знало како да се томе стане на пут. И опет оптужбе против Србије нису биле засноване на неком озбиљном доказном материјалу. Има да захвали само неопростивом пропусту једног српског обавештајног официра капетана Првановића, да је оставио поверљиви материјал у Лозници, који се односио на поверенике српске обавештајне службе. Ни у почетку Првог светског рата није било сигурних података за рад Народне одбране у Босни и Херцеговини пре 1914. године. Поред свега тога и јавност у Монархији и политичке власти, па и истражни органи 1914. тражили су доказе против ове организације.

Нису их могли наћи. Разумљиво зашто не. Народна одбрана није ни учествовала у спремању атентата у Сарајеву. Насупрот, људи, што су спремили пребацивање атентатора и оружја из Србије у Босну крили су од људи Народне одбране на граници шта се ради. Тако [о] спремању атентата није знао ни Божа Миловановић, трговац и главни повереник Народне одбране за источну Босну. Већ сам споменуо, да Јаков Миловић, повереник Народне одбране на граници и исто тако поверљива личност Боже Миловановића, није био обавестио Божу да је превео преко границе Принципа и Грабежа, а отпратио их моме брату Вељку.

КАД ЈЕ после атентата пребегао у Србију и јавио се Божи Миловановићу, он га је најурио натраг у Босну. Ту је ухваћен и страдао је. Мој брат Вељко био је свестан шта ће му се догодити ако се открије његова улога у преношењу људи и оружја за атентат. Ипак није ни покушао да пребегне у Србију. Његова жена, моја покојна снаха Јованка, у више наврата ми је причала да је после атентата разговарала са Вељком о могућности пребегавања у Србију.

Увек је говорио да неће с тиме да оптерећује људе у Србији, и да неће да остави на цедилу Керовиће, које је он и увукао у целу заверу. Зато је после атентата остао у селу Прибоју, и ту сачекао жандарме да дођу из Тузле и да га ухапсе. Ни истражни судски органи у Сарајеву нису од њега и његових сарадника могли сазнати више о учешћу људи из Народне одбране у спремању атентата у Сарајеву.

Према томе они су морали остати на ономе што су им окривљени признали у току истраге: везе њихове у Србији нису ишле даље од комитског војводе Војина Танкосића и нижих пограничних органа на Дрини. То је било сувише мало да би се могла доказати одговорност српске владе за спремање атентата против аустриског наследника престола а тиме и њена одговорност за почетак Првог светског рата. Осећало се то врло добро у истражном материјалу и образложењима оптужбе и пресуде Окружног суда у Сарајеву атентаторима и њиховим сарадницима.

ДИСКУСИЈА у европској јавности и научним круговима после светског рата наставила се о питању одговорности за почетак тога рата и после његовог завршетка поразом Немачке и распадом Аустро-Угарске монархије. Сад се обратила пажња и на улогу тајне официрске организације „Уједињење или смрт” – иначе познате и под именом „Црна рука”. Ми сами смо почели о томе објављивати материјале после Првог светског рата. Први мој професор на Универзитету Станоје Станојевић, да би компромитовао Николу Пашића – објавио брошуру „Крв словенства”. У њој је навео неке несигурне податке да је Пашић знао за атентат, и да га  је спремила „Црна рука”. То је био знак за оне немачке и аустриске историчаре који су се бавили одговорношћу за почетак Првог светског рата, да почну трагање у том правцу.

О тајној организацији „Уједињење и смрт” и њиховом главном човеку Драгутину Димитријевићу – Апису постоји велика историска литература. Посебице се много писало и од чланова те организације и од њихових непријатеља – радикала у земљи, па од страних историчара о улози те организације у спремању Сарајевског атентата. Питање је било тим осетљивије, што је главни човек те организације Драгутин Димитријевић био у то време шеф обавештајне службе Главног генералштаба Србије. Људи те организације били су у оштром сукобу са владом Николе Пашића пре рата и у току рата 1914–1917. године.

РАСТУРАЊЕ "ЦРНЕ РУКЕ"

РЕГЕНТ Александар и влада Николе Пашића су 1917. растурили "Црну руку"  и позатварали њене главне вође са пуковн[иком] Драгутином Димитријевићем на челу. Њега, мајора Вуловића, Рада Малобабића и једног учесника у атентату Мухамеда Мехмедбашића, који је пребегао најпре у Црну Гору па онда Србију, оптужили су да су покушали атентат на наследника престола Александра. Димитријевић и Вуловић, који је у пролеће 1914. био заповедник пограничних стража на Дрини, и Раде Малобабић, главни повереник обавештајне службе, осуђени су на смрт и стрељани у Солуну. Приликом њихових саслушања пред Војним судом у Солуну оптужени су саслушавани и о њиховом учешћу у спремању Сарајевског атентата.

СУТРА: ДО РАТА БИ ДОШЛО И БЕЗ АТЕНТАТА У САРАЈЕВУ

Препоручујемо

Фељтон

1 1

АТЕНТАТ ПРИПРЕМАН БЕЗ ЗНАЊА СРПСКЕ ВЛАДЕ: Односи у Европи били су главна погонска снага за избијање Великог рат

14. 02. 2023. у 18:00

Политика

0 3

ФЕЉТОН - ОКРИВЉЕНИ СЕ ДОБРО ДРЖАЛИ ПРЕД СУДОМ: Процес се одвијао са мрачном позадином првих великих битака Великог рата

13. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ЂАЦИ ИЗ СРЕДЊИХ ШКОЛА БИЛИ СУ ЈУГОСЛОВЕНИ : Политичко образложење зашто је извршен атентат дали су ђаци

12. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ИГРА ОКО УЛОГЕ МАСОНА У ПРИПРЕМИ АТЕНТАТА: У току судске расправе довођен је и саслушаван један по један окривљени

11. 02. 2023. у 19:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације