ФЕЉТОН - КНЕЗ ПАВЛЕ ОСНИВА БАНОВИНУ ХРВАТСКУ: Споразум кнеза Павла са Хрватима српски наород је лоше примио

ФАШИЗАМ у Европи је већ почео продор који ће се претворити у најкрвавији рат у историји човечанства.

Архива

Пад Стојадиновића је кнезу Павлу јасно указао на хитност решавања хрватског питања и у предвечерје рата у Југославији се појавила каква таква спремност да се федерализацијом покуша да спречи њен распад.

Мачек у својим мемоарима пише да му је кнез Павле, још пре него је Стојадиновић приморан на оставку, по др Ивану Шубашићу поручио да и „даље стоји на становишту да не може дозволити никакве промјене устава, али да је вољан учинити све да се Хрвати барем донекле задовоље на темељу постојећег устава“. Мачек даље пише да је поручио кнезу да је вољан да приступи споразумевању „на бази да се за сада три бановине, тј. Савска, Приморска и Врбаска, те град и котар Дубровник споје у једну хрватску бановину, која у Југославији има добити сепаратан положај“.

Мачек тврди да је кнез на овај предлог одушевљено одговорио. „Верујте ми, данас ћу опет после дуго времена мирно спавати“. Изгледа да кнез ипак није мирно спавао, јер је после неколико дана у поновном сусрету са Шубашићем морао да подвикне свом министру двора Антићу који се побунио због Врбаске бановине, а посебно због прикључења Дубровника. На спомињање Дубровника кнез је свом министру наводно одвратио: „Молим вас, престаните! Барем за Дубровник не можете рећи да није чисто хрватски!“

У августу 1939. разговори са Цветковићем, уз сагласност кнеза, завршени су споразумом о новим принципима државног уређења којим су, уместо „народног јединства”, стварно призната три народа – српски, хрватски и словеначки, а централизам замењен федерацијом. Прва је основана Бановина Хрватска у коју су ушле Савска и Приморска бановина и неки срезови Врбаске, Зетске, Дринске и Дунавске бановине. Изузев војске, иностраних послова, саобраћаја, трговине и пошта, који су остали заједнички, све друге компетенције преносе се на нове бановине, од којих је конституисана само Хрватска, док је решавање српског и словеначког питања остављено за касније, што показује у коликој журби се то радило и са колико уступака хрватским захтевима се пришло. Хрватска страна у преговорима око територије нове хрватске бановине показала је велике апетите тражећи и Боку Которску, Срем, део Бачке и још неке делове Босне и Херцеговине. Давању територијалних концесија у Босни најоштрије се супротставио муслимански првак Мехмед Спахо, као и политичке странке које су окупљале Србе у Босни.

 У КОЛИКОЈ журби је била Цветковићева влада, показује и то да су преговори око овако крупних ствари завршени у рекордном року -- већ 26. августа 1939. Само неколико дана пре напада Немачке на Пољску (1. септембар 1939), чиме је означен почетак Другог светског рата, у Југославији је закључен споразум о формирању нове бановине -- Хрватске, са новим областима: Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Дервента, Градачац, Травник и Фојница. Али то није све. Остављено је да се коначан обим и границе Хрватске бановине накнадно одреде, што је требало да значи нове уступке.

Михаило Константиновић, професор Правног факултета у Београду и министар у Цветковићевој влади, који је учествовао у прављењу Споразума, записаће у свом дневнику да му је Слободан Јовановић рекао: „Боље да си се споразумео са Немцима него са Хрватима“. Сам Мачек је на крају обраћања хрватском народу после закључења споразума узвикнуо: „Живјела федеративна Југославија! Живјела никада и од никога покорена Хрватска!“

Владимир Ћоровић у свом капиталном делу „Историја Срба” наглашава да је „у српском делу народа” споразум са Хрватима примљен врло негативно, не због напуштања идеје о интегралном југословенсту, јер је та идеја почела да бледи много раније, већ због осећања да су узалуд изгубили 20 година у држави за коју су они, како сматрају, „жртвовали много више него ико други у њој”.

Ћоровић  није противник федерализма, напротив, и сам је више пута указивао да је то једини начин да се очува југословенска заједница, али начин како се то на брзину и једнострано поступило са Хрватском није могао да прећути и не подвргне оштрој критици.

Ипак, он се нада: „Једина је нада да ће тешке поуке из најновије светске кризе отворити очи свима малим народима да виде да њихови интереси нису у цепању и издвајању, него у прибирању свих сродних и заједничким потребама повезаних народа“.

НИ У СРБИЈИ не седе скрштених руку. Српски културни клуб, на чијем челу је  Слободан Јовановић, иницира акцију за стварање Српске бановине која има велики број присталица и у Цветковићевој влади. Само месец дана после споразума са Хрватском у Београду је образована комисија на челу са Михаилом Константиновићем која је требало да предложи Уредбу о Српској земљи, као и нацрт Уредбе о Бановини Словенији.

Српска бановина, под називом Српске земље, требало је да обухвати све територије изван Хрватске и Словеније, а то су дотадашње бановине Врбаска, Дринска, Дунавска, Моравска, Зетска и Вардарска које би у новој српској бановини постале области са седиштима у Бањалуци, Сарајеву, Новом Саду, Нишу и Цетињу, а седиште бановине било би у Скопљу.

Овакав план показује да се одустало од најављиваних претензија на део јадранске обале који је већ припао хрватској бановини, па је српска бановина морала да се задовољи Боком Которском и обалом јужно од ње. Припремљен је нацрт уредбе по узору на уредбу којом је основана Бановина Хрватска. Надлежности ове нове бановине биле би, слично као и у Хрватској, у области индустрије, пољопривреде, трговине, рударства, социјалне политике, правде, просвете и унутрашње управе, док би војска, спољни послови, међународни правни саобраћај и спољна трговина биле заједничке на целој територији Краљевине, на којој законодавну власт врше краљ и Скупштина. Најмање проблема би било са стварањем бановине Словеније која је и до тада под називом Дравска бановина постојала у својим историјским  границама.

Разграничење између Хрватске и Србије, како је замишљено спразумом о хрватској бановини, оставља отворено питање судбине великог броја и Срба и Хрвата који ће остати изван граница својих бановина. Наиме, већ на старту стварања федералних јединица било је јасно да разграничење није решило питање комплетног „сабирања“ Срба и Хрвата у својим федералним јединицама. Неке прве процене су показале да ће и после разграничења у Хрватској остати 800.000 Срба, а у пројектованој српској јединици 600.000 Хрвата.

НЕУРЕЂЕНА ДРЖАВА

ОСНИВАЊЕМ бановине Хрватске, али не и њеним ратификовањем, 26. августа 1939. године, зауставила се федерализација земље. Почетак светског рата, иако још увек није присутан на југословенским просторима, ставио је државно преуређење у други план. Тако је Краљевина Југославија дочекала свој распад као потпуно неуређена држава са само једном федералном јединицом у зачетку, са којом нису били задовољни ни Срби ни они Хрвати који су желели издвајање Хрватске из састава Југославије. Са ратом који је започео на југословенском простору оствариће се жеља ових других -- добиће своју “самосталну и независну” државу.

СУТРА: НОВИ БЕОГРАДСКИ САЈАМ ПРОЗОР У СВЕТ КРАЉЕВИНЕ

Препоручујемо

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКА ТЕРЕВЕНКА МИНИСТАРА У БЕЉУ: Гроф Ћано је нудио Југославији Солун и део Албаније

15. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

3 3

ФЕЉТОН - КРАЉ МУЧЕНИК КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ: Странку свејугословенску је покушао да направи Стојадиновић

14. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - У ЉУБЉАНИ СТАЛНО НЕШТО ТРАЖЕ, А НЕ ДАЈУ НИШТА: Пуцњи у Марсеју распршили сан о балканској сарадњи

13. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације