ФЕЉТОН - САВЕЗ КОМУНИСТА И МЕДИЈИ У СРБИЈИ: Разлике у приступу косовском питању

СРПСКО руководство је на састанак 28. септембра 1981. одбило све нападе политичара из Босне и Херцеговине о деловању интелектуалаца у Београду.

Фото Документација "Новости" и "Борбе"

Нису прихватали да се тај проблем посматра само у контексту њиховог односа према суседној републици, наглашавајући да су они били политички проблем генерално, и за власт у Србији. У том смислу треба схватити критику Тихомира Влашкалића о  писања Вука Драшковића, који је „нама правио ствари и усред Београда". Повољнијем тону разговора није могло да допринесе ни навођење Шпира Галовића  примере позитивног односа српске јавности према БиХ. На његово помињање простора који је у штампи добио млади редитељ Емир Кустурица и додељивање Нолитове награде Касиму Прохићу, Никола Стојановић је узвратио критикама због толерисања деловања Војислава Лубарде, који је писао о ратним страдањима српског народа у Босни.

Представници БиХ су очекивали разумевање за незадовољство писањем београдских медија и радом неких интелектуалаца, а добили су декларативну критику претеривања у листовима уз подршку генералном курсу штампе. Са друге стране, представници Србије су очекивали разумевање за захтеве да се утврди одговорност покрајинских представника за албанске демонстрације и стање у покрајини, а добили су начелне изјаве о осуди албанског национализма.

ОТВОРЕНА питања и стара неслагања, али и упућеност на сарадњу, пре свега у економији, спојили су после вишемесечних припрема представнике Србије и БиХ на новим међурепубличким разговорима 9. децембра 1982. Домаћин је био Београд. Српско руководство је платформу за разговор усвојило седам дана раније у Председништву ЦК СКС. Уважен је предлог Шпире Галовића да се у таквим контактима избегава међудржавни карактер, већ да у први план буду истакнута питања која су од значаја за југословенску заједницу. Српским политичарима је било јасно да ће БиХ поново наметнути питање писања „београдске" штампе и издавачке делатности и појачане активности СПЦ у БиХ. Зато је одлучено да се у разговорима понови да ови написи нису били инструисани из политичких кругова Србије и да се саговорницима ближе представе мере које је ЦК СКС предузимао у циљу обуздавања нежељених појава у штампи. Душан Чкребић је по том питању био јасан у ставу да се „никаква критика која је лоцирана на неку организацију или институцију било у Србији било у Босни (...) или на неку личност не може протумачити као напад једне републике на другу републику".

Руководство Србије је сматрало потребним да у предстојећим разговорима нагласи да се „ниједном својом политичком активношћу" није понашало „патерналистички" према западном суседу нити је водило „бригу за Србе у Босни". Живорад Мишић је подсетио да политичари из БиХ нису одустали од оптужби о „детитоизацији у Социјалистичкој Републици Србији". Јован Деретић је конфликте у сфери информисања и културе приписивао аутархичним развицима република, између којих није било довољно интеграција. Казао је да, све док није постављено питање припадности, није било битно где живе или раде Иво Андрић и Меша Селимовић и да ли су писци пореклом из БиХ радили у Београду. Подсетио је да је непожељних појава у штампи и издаваштву било и у другим срединама, а не само у Београду, потенцирајући књигу Мирослава Јанчића "Како сам издао националну ствар", објављену тада у Сарајеву („Пуна је отрова и баш тог отрова који разара међунационалне односе, разара кохерентност југословенске заједнице и посебно односе између две републике").

У РАЗГОВОРИМА  9. децембра 1982. две стране су се сложиле у оцени тежине економске ситуације, али је великих разлика било у приступу косовском питању, односима у Србији и идејним питањима. За руководство Србије је косовско питање било приоритет, а положај који су му давали политичари БиХ видео се и из реченице Хамдије Поздерца: „И на крају, нешто о Косову". Осим стања на Косову, важна тема за српско руководство били су односи у Србији. Чкребић је упознао руководство БиХ са тим да је Србија била једина република без закона о одбрани, друштвеном плану, унутрашњим пословима.

У гледању на деловање појединаца и група у Србији који су оцењивани као опозициони, сагласност је постигнута у оцени да су се противници система уједињавали, повезивали на југословенском простору и јачали везе са иностранством. Никола Љубичић је говорио о разним видовима идеолошких отпора систему (рад „анархолиберала", националиста, умањивање значаја Титове личност, актуелизовање проблема прошлости попут Голог отока). Тражећи заједнички рад против повезивања либералистичких снага Београда и Сарајева, обећао је у име СКС борбу против српског национализма. Чкребић је за главне опозиционе снаге означио српски национализам, тврдећи да се храни догађајима на Косову, „догматско-унитаристичке снаге" које су користиле тешкоће у друштву да би заговарале политику чврсте руке, али је за најорганизованије и најагресивније означио „анархо-либералистичке снаге" са ослонцем на Универзитету и повезане са иностранством.

ЧКРЕБИЋ је изнео и запажање власти Србије о повећаном ангажовању верских заједница у политици, јачању реакционарних снага у крилу СПЦ и покушајима високог црквеног клера да се СПЦ покаже као легитимни заштитник српства и Срба на Косову. Хамдија Поздерац је дуго говорио о националним односима у БиХ и опозиционим групама. Осудио је оживљавање ставова о етногенези народа на основу етноцентризма и о формирању посебних културних и других институција за припаднике појединих народа у оквиру других вишенационалних република. Критиковао је отварање питања положаја Срба у Хрватској, јер је у томе видео постављање питања посебног националног организовања припадника народа у републикама где нису већински, што је, према његовом схватању, водило подривању равноправности и социјалистичког заједништва. Националном државом Срба, Хрвата и Муслимана у БиХ је означио БиХ и југословенску заједницу, јер у супротном социјалистичко самоуправљање не би било оквир за решавање националног питања. Видео је опасност у тези да је ова република вештачка творевина, јер је такво схватање заснивано на оспоравању националног идентитета Муслимана и националног и државног идентитета БиХ. Истовремено се супротставио и ставу муслиманских националиста да су Муслимани једини аутохтони Босанци и да је БиХ национална држава Муслимана. Позвао се на податак по коме је у Босни и Херцеговини 19,4%  бракова било мешовито. Сматрао је да су левичари (Љубомир Тадић, Михаило Марковић, Руди Супек) само давали теоријски оквир опозиционом деловању, док су у прву линију истурени „млади јуришници" попут Шешеља који су „спремни да ти матер псују само да би доспјели у затвор".

СУТРА: ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У "ДРСКОЈ ОФАНЗИВИ"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације