ПАДОМ деспотовине Ђурђа Бранковића (1459) околности су се битно измениле, уследила је бежанија у угарске земље. Нема, наравно, поузданих података о бројности становништва у тим сеобама. Процене се крећу да је било захваћено скоро двеста хиљада људи. Историчар Сима Ћирковић је један од оних који је те бројке доводио у питање, сматрао их је увеличаним. Трагове које су Срби из тих времена оставили, од Срема, Баната, Славоније, горње Хрватске, засад су још неизбрисиви. Тако на почетку 16. века имамо географске карте на којима су области – Срем и Славонија на западу и Банат на истоку – означене именом Расциа – Рашка или Рашани. О масовности и утицају Срба у овим крајевима остали су да сведоче, до наших дана, и хрватски етници са кореном „Срб”. Тако се, у „Лексикону презимена Социјалистичке Републике Хрватске” (Загреб, 1976) бележе и ови облици: Срб, Србачек, Србаљ, Србанић, Србељ, Србић, Србијан, Срблић, Србљановић, Србљиновић... Ту је и етник Рашан који се налази у простору бјеловарских, ђурђевачких, копривничких села... У Славонији је опстао и етник Рац који потиче из мађарског изговора појма Рашанин.

Коментари (0)