ФЕЉТОН - СПАЈАЊЕ СРБА И РУСА НА ДУНАВУ: Улогу словенске браће у Карађорђевим плановима налагала је традиција и реална процена односа снага

РAТНЕ операције Срба су 1807. године, преласком Дрине и Тимока, продором дуж Јужне Мораве, добиле свесрпски замах. Упркос покретима српских хајдучких чета у Босни, тамо је мало тога постигнуто, па су турске трупе, састављене од босанских муслимана, у јуну 1807. изнова упадале преко Дрине у Србију.

Младен Миловановић, војвода и председник Совјета

Главнина муслиманских снага из Босне послата је у Стару Рашку, како би спречила спајање Србије и Црне Горе. Митрополит Петар I и Санковски такође нису имали успеха у покретању офанзиве ка Србији. На путу од Никшића ка Требињу, под утврђеним Клобуком, у јулу 1807. њиховој руско-српској војсци супротставили су се удружени Французи и Турци. Од свих великих планова, успело се само у спајању Срба са Русима на Дунаву.

Русија је, наиме, после пораза у Источној Пруској, са Наполеоном потписала мировни и савезнички уговор у Тилзиту, 7. јула 1807. године. У Слобозији је, потом, 24. августа 1807, постигнуто примирје између Русије и Турске. Тилзитским миром Русија се обавезала да ће да напусти Јонска острва, Влашку и Молдавију. Наполеон се није показао као огорчени противник припајања дунавских кнежевина Русији, и она своје трупе одатле ипак неће повући. Савезнички односи са Француском значили су уклањање најважније препреке за руску балканску политику, па и могућност међусобне поделе турских поседа.

О ТОМЕ су у Петрограду месецима, од новембра 1807. до марта 1808, преговарали француски амбасадор маркиз Арман де Коленкур и руски министар спољних послова гроф Николај Петрович Румјанцев. Саставили су план поделе Османског царства, по коме би Русији припала Бесарабија, Молдавија, Влашка и Бугарска, а Француској део Босне, Албанија, Мореја и Крит. Аустрија би добила део Босне, док би Србија била независна држава под влашћу једног аустријског или неког другог страног принца, ожењеног руском великом кнегињом. Имали су, међутим, и други, радикалнији план. Према њему, Русија би добила још и делове Србије и Румелије, док би Француској припала и Босна, Кипар, Родос, острва архипелага, Смирна, Сирија и Египат. Аустрија би добила Србију и Македонију са Солуном. Њени поседи делили би француске од руских земаља. Наполеон, међутим, није одобрио ове планове. Желео је да се о свему лично договори са Александром I. Пошто се буду срели у Ерфурту, посебном тајном конвенцијом из октобра 1808. договорено је само да Русија може да задржи Влашку и Молдавију, а Француска своје поседе на Јадрану.

Као и у времену Катарине II и Јосифа II, велике силе се нису бавиле политичком, или етничком целовитошћу српских земаља. Оне су се налазиле у непосредном суседству Аустрије, на крајњем западном ободу православног света и руске интересне сфере. Одатле је, као и у "Грчком плану", проистицала спремност Русије да их, у територијалним погађањима, прве препушта западним силама. Практична политика руских царева, дипломата и војника у овим земљама била је, међутим, нешто сложенија. Промена стања "на терену" по правилу је присиљавала дипломате великих сила да изнова цртају своје мапе.

СРБИ, који о овим преговорима нису ништа знали, стицали су прва непосредна искуства о војној и дипломатској сарадњи са Русијом. После свих заједничких борби, флота адмирала Сењавина напустила је Бокеље и Црногорце. Док су још трајали преговори у Слобозији, генерал Исајев се са својом војском повукао из Србије. У Београду, Родофиникин је покушавао да ослаби Карађорђеву власт и ојача опозицију, окупљену око Миленка Стојковића и Петра Добрњца. Као команданти источне Србије, они су били у непосредној вези са руском војском у Влашкој. Један од главних Родофиникинових саветника био је београдски митрополит Леонтије, Грк кога су Срби сумњичили да је био близак Турцима.

Карађорђе је био незадовољан због малобројности војске генерала Исајева и због њеног брзог напуштања Србије. Са Родофиникином је био у веома затегнутим односима. Вожд је задржао старе контакте са Аустријанцима. У својој околини имао је људе склоне Аустрији, међу којима су били утицајни Младен Миловановић, војвода и председник Совјета, наклоњен и Француској, и Иван Југовић, образовани Србин из јужне Угарске, секретар Совјета, оснивач Велике школе у Београду и тајни повереник аустријских власти. То је подстицало сумње Руса. Родофиникин је имао задатак да мотри на вождове контакте са Аустријанцима и Французима. Карађорђе је, међутим, знао да је и толика руска помоћ била много већа од било чега што је добио од осталих Великих сила. Улога Русије у вождовим ослободилачким плановима потврђивала је његову проруску оријентацију. То је налагала и традиција и реална процена односа снага. Карађорђе је, међутим, за разлику од опозиције, која је захтевала одлучније везивање за Русе, нарочито у критичним тренуцима по устанак, настојао да одржава везе и са осталим Великим силама.

ПРИМИРЈЕ у Слобозији обухватило је и српску војску у околини Кладова и Видина што је, како је приметио Михаило Гавриловић, био први међународни акт о заштити Русије над Србијом. На остатак Србије примирје се, међутим, није односило, јер су Турци одбијали посредовање Русије између њих и њихових поданика. То је повећало стрепњу да ће Србија бити препуштена турској освети. Све то доприносило је захлађењу Карађорђа према Русији. Примирје је, ипак, због турских обзира према Русима, проширено на Србију.

Разочарање је изазвало и одбијање генерала Александра Александровича Прозоровског да пред српском депутацијом у Јашију, јануара и фебруара 1809, потврди садржај прокламације свог претходника на челу Молдавске армије, генерала Михелсона, којом је Србима обећана независност. Српским депутатима Ивану Југовићу, Павлу Поповићу и Јанићију Ђурићу он је рекао да је Михелсон прекорачио своја овлашћења и да Србија треба да тежи аутономији у саставу Турске, под покровитељством Русије. На Југовићеву напомену да су Срби хтели или независност, или руско поданство, Прозоровски је одговорио да проширење Русије на десну обалу Дунава не би прихватиле Аустрија, Француска и Турска. Одбио је, уз образложење да би и то изазвало сукобе са великим силама, предлог да се са Србијом склопи уговор који би за крајњи циљ имао њено уједињење са Црном Гором, Босном и Херцеговином.

ЦАР БРИНЕ О САМОПОШТОВАЊУ НАРОДА

ИНТЕРЕСЕ Русије боље су одражавали предлози које је у једном меморандуму састављеном у новембру 1808. на захтев Прозоровског изнео Родофиникин. Према том документу, границе Србије требало је да приближно следе Дрину, Саву, Дунав и Тимок, при чему би на југу обухватале Ниш и Скопље, "до саме Софије". Као аутономна кнежевина, она би плаћала данак Турској и била под заштитом Русије. Родофиникин је предвидео и низ мера које би унутрашњу и спољну политику Србије прилагодиле руским интересима. Цар Александар I одобрио је највећи део предлога, при чему је имао примедбе на, како је сматрао, превелик утицај Русије у унутрашњим пословима Срба. Требало је, како је преносио његов министар спољних послова, "очувати поверење српског народа" и не повредити "самопоштовање народа" који се "при свом нереду своје управе, сопственим снагама носио против турске власти све до сада, и тиме стекао некакву независност".

СУТРА: НАСЛЕЂЕ ИЗ ПРОТЕКЛИХ ВЕКОВА

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РУСИЈА СТРАТЕШКИ НЕПРИЈАТЕЉ: МИТРОПОЛИТ Петар I тражио је стварање Словено-српске државе

10. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ОЧЕКИВАЛИ СУ ТУРСКУ ОСВЕТУ: У погађањима великих сила, Срби су препуштени судбини

09. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТАРЕШИНЕ ЗАДРУГА ДИЖУ УСТАНАК: У Петрограду су разрађивани планови поделе Турске

08. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИДЕЈЕ О ИЗГРАДЊИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Духовна и политичкa обновa почела је пре Карађорђевог устанка

07. 03. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације