ФЕЉТОН - КОМАНДАНТ РУДНИЧКЕ НАХИЈЕ: Милоша је готово свуда јуначка срећа добро служила

НЕ зна се поуздано када је Милош Обреновић постао војвода. Вук Караџић и прота Матеја тврде да је војводско звање стекао још у почетку Устанка (1804), у шта се не може поверовати.

Кнез Милош на топу, Фото Рад Анастаса Јовановића

Милош Обреновић тврди у аутобиографији да је Милан постављен за команданта Рудничке нахије на самом почетку Устанка. За себе, пак, наводи да је постао војвода тек 1807. године, за време борби око освајања ужичке крепости. "Видећи и Карађорђе хероическу храброст у мени, даде ми чин и постави ме војводом од стране јужне, то јест која се граничи с Албанијом и Херцеговином", сећао се кнез Милош.

Грозденовић пева о овом догађају као што је забележено у аутобиографији, јер им је извор исти - кнез Милош. Дакле, вожд га је поставио војводом "код брата", пре коначног пада Ужица (1807).

Милош Обреновић се, у тим првим сукобима, предводећи Ужичку нахију, истакао храброшћу и био рањен, вероватно рано с пролећа 1807. године, приликом јуриша на један од турских шанчева ископаних испред утврђења (Пора, Теразије, Клисура, Доварје).

Рањени војвода пао је и остао на једном од поменутих шанчева, па су га устаници, према каснијој забелешци Емериха Линденмајера, морали да отимају од Турака. Вук пише да га је "ударило тане пушчано више леве сисе, па изашло кроз плећа; но и ту му срећа његова, или може бити срећа народа Српскога одржи живот, и он после 10-12 недеља оздрави сасвим."

Један каснији извор бележи: "Куршум беше продро у груди и то испод средње трећине на предњој ивици леве кључнице, и пројурио кроз доње поље десне лопатице, дакле баш кроз груди." Опис војводине ране код Вука и Линденмајера сличан је као и код Гроздановића, па им се може поклонити поверење. Обреновић је остао мало сакат у леву руку, према сопственом казивању, што је била мала последица будући да је био "смртно рањен". На каснијим владарским портретима кнежева не види се у целости лева рука, већ само десна.

Може се претпоставити да је задобио више рана, али је ова била, сасвим сигурно, најтежа.

Рањеник је с бојишта пребачен у кућу Михаила Радовића у Равнима, где је неколико дана провео без лекарске помоћи, "у очајном стању". Куниберт пише да су међу устаницима била свега два хирурга, док је лекара-видара било више, па пошто ниједан није био на ужичком бојишту, није имао ко да га лечи.

Живот тешко рањеног војводе био је угрожен и једино решење било је да се одведе у Београд, где је рањене устанике видао Хећим Тома, син још чувеније видарке Ћира-Мане.

Остало је упамћено да су видари, син и мајка, излечили војводу, а један од начина видања Обреновића, али и других рањеника, био је Хећим Томино исисавање гноја из оболелих канала, "својим устима". Најбољи доказ да је ово лечење успело јесте дуг Обреновићев живот у пуној снази, записао је Линденмајер.

Господар Милан Обреновић је свом брату, сада већ војводи Милошу, пошто је преболео рану, "поклонио" заповедништво над Ужицем и Ужичком нахијом. Овде би реч "поклонио" требало схватити у смислу поверио. Војвода Милош је "лети на Златибору чувао крајину од Турака, а зими је седио у Ужицу." У свим борбама он се посебно истакао храброшћу и, како Вук сведочи, док је Милан "господовао и заповедао, Милош [је] војевао и војводовао и готово га је свуда јуначка срећа добро служила." Милан је био "више разсудителног него воинственог духа", и "сладкоречени", бележи Сарајлија, па је уз таквог управника било довољно простора за једног храброг ратника какав је био његов полубрат.

На Скупштини у Хасан-пашиној Паланци извршене су промене у Савету, па су одлуком Скупштине изабрани у Правитељствујушчи совјет Јаков Ненадовић, Милан Обреновић (по други пут) и Петар Добрњац. До тада је Стојан Павловић представљао Рудничку нахију у Савету, као њен кнез. Поставши поново саветник, Милан се морао одвојити од нахије, а када је Скупштина у Београду, крајем исте године, изабрала Милана за депутата при руској команди, тиме је он сасвим склоњен од нахијских и војних послова, што је створило услове да Милош у наредним годинама стекне највиша војна звања. Тада је сигурно одређен његов заменик у звању команданта Рудничке нахије. Милош је и до тада замењивао Милана, најпре у звањима нижим од војводског, затим као војвода (од 1807) и од тада као командант. На основу вождовог акта од 30. децембра 1809. године, може се тврдити да је његов полубрат Милош Обреновић постао командант Рудничке нахије. Било је то Милошево прво именовање у овом звању, вероватно у данима рада Скупштине у Хасан пашиној Паланци (октобар) или, евентуално, Београдске скупштине (крај новембра и почетак децембра) 1809. У поменутом вождовом распису војним и цивилним старешинама Рудничке нахије, Милоша је два пута ословљавао с господар, и у звању команданта: "У турску страну да не би нико усудио се продати без знања и дозвољења господара Милоша, коменданта вашег." (подв. Р. Љ.)

Устаничка војна организација усталила се уставном реформом 1811. године. Уместо нахијских команданата уведено је током лета ново звање - главни командант, потом главнокомандујући фронта. Сходно једној одлуци Скупштине из јануара 1811. Карађорђе је у јуну приступио именовању тзв. војних команданата. Неки дан касније увео је и звање главни командант, одн. главнокомандујући фронта. Овим звањем хијерархијска лествица устаничке војне организације била је следећа: вожд - министар војске - главнокомандујући фронта - војни командант (или главнокомандујући, раније нахијски командант) - војвода - капетан - уредник - војник. Са оваквом организацијом војске ратовало се с Турцима до краја Устанка, уз коњицу, артиљерију, добошаре, заставнике и још неке мање важне војне обвезнике.

Милош Обреновић именован је за главног команданта Рудничке, Ужичке и Старовлашке нахије и Драгачевске кнежине, двама актима: о постављењу, које је потписао министар војни Младен Миловановић, и пуномоћјем, које су потписали вожд Карађорђе и Миловановић. Под његову војну власт стављено је дванаест војвода: Лазар Мутап, Арсеније Ломо, Милић Дринчић, Алекса Поповић, Никола Карамарковић, Михаило Радовић, Ђорђе Протић (Илић), Новак Бошковић, Милић Радовић "драгачевски", Максим Рашковић, Петроније Шишо и Станоје Пуцар. Свима њима послато је обавештење да су дужни да му се покоравају и да "свето слушају у свему" његове заповести. Они нису имали право да комуницирају са Саветом и вождом мимо њега, а он је обавезан да вожда и Савет чешће и подробније извештава.

СУТРА: РАЗВИЈЕН УСТАНИЧКИ БАРЈАК

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ТРГОВИНА ПРЕЧА ОД ЉУБАВИ: Није му било суђено да постане трговац, наишло је ратно доба

04. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДУЖНОСТ НАЈСТАРИЈЕГ МУШКОГ ЧЛАНА: Милошев полубрат Милан био је посланик у руској војсци

03. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЛЕКЦИЈЕ ИЗ НАЦИОНАЛНЕ ПОВЕСНИЦЕ: У збеговима оживљавана сећања на славну прошлост

02. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ГОСПОДАРИ НЕЗНАНИ ПО ПОРЕКЛУ: Карађорђу је било теже с Турцима, а Милошу са Србима

01. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације