Фиделу сам говорила Пркосну песму

САМО да би пред Фиделом Кастром, чијој се “борби против светског зла” толико дивила, рецитовала “Пркосну песму” Добрице Ерића, глумица Ивана Жигон учила је шпански свакодневно шест месеци. На њеном животном путовању на Кубу, пре 13 година, пратиле су је “Вечерње новости” и преносиле њене утиске.

- Стигла сам, после шест месеци свакодневног учења, у Хавану. Посећујем прву православну цркву на Куби, освећену пре само неколико дана... Понављам у себи текст поеме Добрице Ерића на шпанском: “Ја ћу да гледам, а ви зажмурите, јер ће вам се очи распрснути од сјаја мог лица, само пожурите, што пре ме разапнете, пре ћу васкрснути”... Хоћу ли ја то заиста наступити вечерас пред командантом Фиделом?

Поводом светске конференције о глобализму, Палата конвенција се пуни, 1.200 делегата из 45 држава - и сви ишчекују долазак председника Кубе. Укључују се камере, почиње директан ТВ пренос. Улази Кастро. Читава сала устаје, а понеки студент са галерије узвикује: “Фидел, венсеремос!” Председништво седа за сто, а Фидел, помало прехлађен, пије чај и преврће папире док се читају закључци конференције.

У првом сам реду, и по договору упућујем упитни поглед председнику конференције, који седи тик уз Кастра - хоћу ли имати прилику да добијем реч? После консултација са Фиделом, насмеши ми се и даје до знања да ћу наступити.

А мени почиње да се врти у глави... Полако схватам да сам прозвана, да сам већ на сцени, да јавно признајем Команданту и пред читавом јужноамеричком интелектуалном елитом, пред читавом Кубом, да ми срце удара можда и јаче него кад сам ову песму говорила на Бранковом мосту за време ваздушне узбуне априла 1999. године у Београду.

Аплауз. А Фидел тек помало одваја очи од припрема за свој говор. “Команданте, ‘Поема десафјанте’ великог српског песника Добрице Ерића”, довикујем му са говорнице, са подтекстом: “Дошла сам издалека да ме чујете. Не гледајте више у те папире.”

Потом заборављам све, осећам се као у каквом амфитеатру, у античкој драми.

“Што пре ме разапнете, пре ћу васкрснути”! ... Отварам очи. Цела сала стоји. Устао и Командант! Говорим му, да желим да му предам књигу са фотографијама разрушених храмова на Космету пред очима међународне заједнице. Он ме прима у загрљај тако топло, као да је хтео да заштити све те порушене цркве...

И у том тренутку прође ми кроз главу да Куба гради православну цркву, док је неки други по Косову руше. Потписује ми своју књигу. Говоримо о Косову, док проматра фотографије разрушених цркава из књиге коју сам му подарила.

“Да ли је ово могуће”, пита.

“Нажалост, истина је”, одговарам.

Фидел почиње говор. Његови говори трају и по четири сата. Више од десет минута, инспирисан Ерићевом песмом, причао је и о нашој бившој великој земљи и бомбардовању Србије.

И око три ујутро мени се чини да је Хавана позоришна сценографија, у којој Фидел попут Хамлета говори, уместо питања “Бити, или не бити”, “Имати, или бити”, то је питање... Стотину студената излази на сцену да се слика са њим, а он, узевши фото-апарат од једног од репортера, сам фотографише публику.

Свима нам је јасно да има више снаге чак и од најмлађих и најреволуционарнијих од нас. Зато ће његова борба против светског зла бити исписана златним словима у историји света.

ДОДИР ИСТОРИЈЕ

- ИМАМ осећај да сам додирнула историју - каже Ивана Жигон. - Да сам се загрлила са човеком који је успео да победи неписменост на Куби, који је обнављао школе у унутрашњости земље, уместо двораца у Хавани, који је под блокадом успео да земљу трећег света уздигне до државе са најмањом смртности деце на свету, који је тиме што је упркос блокади примао 10.000 студената годишње из Африке на бесплатне студије, доказао да постоји још увек солидарност. Чинио је више од могућег.