Кубанска револуција у новом руху

Такав случај се збио пре неколико дана када је кубански министар спољних послова Бруно Родригес потписао декрет да се у протоколу на дипломатским церемонијама и другим државним збивањима, уместо сивомаслинастих униформи и одела са машнама може користити традиционална кубанска и латиноамеричка кошуља гвајабера, која, иначе, има статус свечане одеће у већини земаља тог континента.

Та кошуља у том поднебљу тропске и влажне климе замењује сако, закопчану кошуљу и машну. Кошуља се носи преко панталона, има дуге рукаве, широка је и раскопчаног оковратника. На њој су четири джепа, два са стране и два на попрсју, има пар вертикалних бордура и сачињена је од лана или памука.

Реч је, дакле, о комаду одеће који је прилагођен тропској клими, а има традицију дугу бар три века. На Куби чак постоји и Музеј гвајабере, који се налази на југу острва, у месту Санкти Спиритус, и у којем су изложене кошуље које су носили браћа Кастро, Гарсија Маркес, Алисија Алонсо, Уго Чавес, Ињасио Лула да Силва.

Та протоколарна вест је имала неуобичајено појачан одјек и због тога што се веровало, а то је држава и неговала, да ће сивомаслинаста војна униформа, она коју је носио Че, а Кастро је не скида већ више од пола века, остати у моди заувек, да ће то и даље бити препознатљиви модни стил облачења кубанске револуције.

Али, ето, и на Куби се мода облачења мења, а са тим, како многи аналитичари примећују, могле би да уследе и промене у животу Кубанаца и у социјалистичком систему те земље, која је у великим економским невољама, али не само због 48 година дуге америчке блокаде, него и због неефикасности самог система који браћа Кастро граде и бране до последњег даха.

Куба се данас, а то ће рећи и њен оболели вођа Фидел Кастро, први пут после револуције, а томе је 51 година, суочава са судбинском дилемом: да ли модел социјализма који Куба гради и брани може извући земљу из великих економских невоља.

Утопија стварања “новог човека” и срећног живота у комунизму довела је до тога да се на Куби мало ради а лоше живи.

О томе је прошлог лета говорио и Раул Кастро, који је пре две и по године на челу државе заменио оболелог Фидела: “Ми морамо једном заувек раскрстити са тим да Куба може бити једина земља на свету у којој може да се живи а да се не ради.”

После тога су кренуле реформе, делимичне и више у наговештају него стварно, али се решења траже. Раул Кастро је саопштио да на Куби у државном сектору, а тамо ради 80 одсто Кубанаца, постоји вишак од 1,3 милиона запослених, па ће већ ове године остати без посла 250.000, а током идуће године још најмање пола милиона запослених. “Земља тражи ваш зној”, упозорио је Раул Кастро, додајући да није више довољно клицати “живела револуција” и “доле империјализам”.

Млађе генерације Кубанаца, које су стасале и цео век проживеле под Кастром, и даље гаје симпатије према свом харизматичном и оболелом вођи, али хоће промене, хоће боље да живе. Оне би хтеле да виде ново, подмлађено лице револуције, уверене да је дошао тренутак да Фиделови барбудоси са Сијера маестре, коначно, обрију браде и обуку гвајабере.